Приватни државни космос

Три лансирања, и ниједан од њих нису извршиле три «класичне» космичке агенције – такви су резултати првих десет дана 2014. године. Сезону летова отворили су Индија и два «приватника» - SpaceX и Orbitsl Corp. Иако комерцијални удео у космичкој сфери, пре свега у сфери лансирања, стално расте, вероватно је да будућност приватног космоса засад почива најпре у сарадњи с државним „играчима“.

Успешан старт ракете-носача GSLV-D5 5. јануара с полигона Космичког центра «Сатиш Дхавана» на острву Шрихарикота прекинуо је серију неуспеха која је пратила покушаје лансирања телекомуникационог сателита GSAT-14 Индијске организације за космичка истраживања прошле године. Лансирање је такође додало неколико «плусова» у историју ракете-носача GSLV (Geosynchronous Satellite Launch Vehicle) која је уведена у експлоатацију 2001. године и која је од тада у различитим модификацијама била лансирана осам пута, од чега су само три покушаја била потпуно успешна.

6. јануара компанија Space Exploration Technologies (SpaceX) је лансирала у космос с космодрома на рту Канаверал телекомуникациони сателит Thaicom-6, који је произвела компанија Orbital Science Corporation, која је са своје стране 9. јануара упутила ка Међународној космичкој станици теретни брод Cygnus уз помоћ сопствене ракете-носача Antares с полигона Средњеатлантског регионалног космопорта (MARS) на острву Волопс. Cygnus ће на станицу допремити резерве за астронауте и комплет експерименталних уређаја и микросателита.

Овај старт је трећи за ракету-носач Antares која је „започела каријеру“ прошле године. Њен први степен се заснива на првом степену РН „Зенит“ коју је произвео КБ „Јужни“ и користи моторе који се базирају на моторима НК-33, првобитно направљеним за совјетску „месечеву“ ракету-носач Н-1.

«Совјетски мотори упућују приватну америчку ракету по наруџбини НАСА ка Међународној космичкој станици» - само ова реченица је довољна да би се схватило колико се променио распоред позиција «свемирских снага» у другој деценији XXI века у поређењу с почетком космичке ере. Слика постаје разноврснија. И више се не ради о уласку приватних компанија у космичку сферу. Ново постаје то што „приватници“ покушавају да мало-помало диктирају своје услове на тржишту лансирања и постепено проничу у „срж“ космонаутике, што још увек остају пилотирани летови. Док се прво одавно могло очекивати с другим се питање може поставити на следећи начин: да ли приватни капитал може битно да промени ситуацију у овој области освајања космоса?

Најреалистичнија услуга широке потрошње у наредним деценијама могу постати суборбитални летови – «скок» изнад 100 км и повратак. По цени од неколико десетина хиљада долара овакви летови су – иако скупо, али релативно масовно задовољство.

Пут у «велику» космонаутику је друга ствар. Овде ће, очигледно, још прилично дуго времена интересе приватних играча одређивати политика државних космичких агенција. Управо оне могу да дозволе себи да дуже времена улажу средства у грану која се не исплаћује одмах и у којој се захтева повећано осигурање безбедности.

Данас је поље за улагање напора приватника ограничено на Међународну космичку станицу којом управљају државне космичке агенције. Станица је изазвала и још увек изазива активну критику, али изгледа да нико не планира да је се одрекне, као и пилотиране космонаутике у целини.

Приватне компаније у ову област покушава да привуче НАСА у оквиру програма COTS (Commercial Orbital Transportation Services) за допремање терета и CCDev (Commercial Crew Development) – за допремање астронаута на станицу. Перспективе се овде одређују будућношћу станице коју ће, као што смо сазнали пре неколико дана, НАСА наставити да подржава још најмање девет година. А 9. јануара је у Вашингтону почео самит шефова космичких агенција света, на којем се говори о пилотираној космонаутици и будућим свемирским станицама, евентуално ван граница ниске Земљине орбите. Иако је мало вероватно да ће на овом сусрету бити донета судбоносна одлука, у току оваквих разматрања се ипак формира план даљих активности.

Олга Закутњаја