И ћирилица чува идентитет!

За очување наше ћирилице достављам само мало онога што посједујем. Прво, Француска је још у вријеме Де Гола имала закон о заштити језика. Друго, у књизи "Пут духовне обнове" Ивана Иљина, написаној прије 70 година,...

...у једној реченици даје значај и важност језика: ``Језик на тајанствен и концетрисан начин садржи у себи целокупну душу, целокупну прошлост, целокупни духовни склоп и целокупне стваралачке замисли народа``..

Ето, ми имамо широку тему разговора и заједничку љубав – ћирилицу.Обавеза свих нас је да је користимо, чувамо, афирмишемо и унапређујемо. Наиме, наше дружење са ћирилицом јесте први корак, на плану очувања српског идентитета, а ако се не учини ни тај први корак нећемо доћи ни до хиљадитог, каже Киненска мудрост.Драги људи, ми обични грађани смо ревноснији у чувању ћирилице од оних који су за то плаћени.

Наиме, обавеза је да се закони у правној и демократској држави поштују док су, наравно, на снази. Но, у земљи Србији то није случај. Значи, плачи вољена земљо! Надлежни не примјењују, нити поштују Закон о службеној употреби језика и писма, а ако се сада не буду ни Устав ``збогом дико``. Додуше, ни до сада није било идеалано. Ипак, цијенимо да је досадашњи Закон солидан, али какав је такав, мора се примјењивати. Управо се зато и јављам да помогнем успаваном српском народу. Појединачно неће бити успјеха, али заједно, иако тешко и дуготрајно, резултата ће бити. Наиме, ови ``наши``: ``Бога се не боје, људи не стиде, или како рече Исус Христос опрости им оче не знају шта да раде``. Њима је лични испред националног интереса. Они продају вјеру за вечеру. Додуше, пишу ћирилицу само када им требамо. А, требамо им само за изборе. Погледајте само плакате.

Поставља се питање: Зашто Срби нису сложни? Зато што смо несрећан народ, живимо у злим временима, вјечна борба за опстанак... У борби за опстанак нема толеранције. На нашим просторима за идеје и вјеру давала се, нажалост, глава.

Прије двадесетак година читао сам једну изузетно демократску максиму, а она гласи: ``Моје свето, а и твоје свето, своје чувај у моје не дирај``. Дакле, чувајмо нашу ћирилицу а други људи и народи нека пишу својим писмом. А, о мултикуултури говоре и ријечи мађарског реформатора Szechenyi Istvana из средине 19. века: ``Припадност једном народу не искључује човечност, особа која је верна свом народу, није мање верна читавом људском роду, јер на степеницама развијених народа се може очекивати просперитет људског рода ``).

Убјеђен сам да уз живот на балканској вјетрометини, са разним комшијама, који све чине да затру нашу ћирилицу, а тиме и српско биће, основни проблем јесте у нама – Србима. Заиста, мислим да у овом ``грму леж зец``. О томе Толстој каже: ``Чудно! Човек се буни против зла које долази споља, од других, зла које он не може да избегне, а не буни се против свог сопственог зла које је у његовој власти``.

Драги пријатељи,

Ко не зна добро ће му доћи, ко зна неће му сметати ако напишем неколико мисли великих људи и неких од оних који су нањели magnum crimen (велики злочин) српском народу.

Ево их:

Преподобни Симеон Мироточиви, Стефан Немања, родоначелник династије Немањића непосредно пред смрт, 1200. године, издиктирао је у перо свом најмлађем сину, светом Сави – Растко Немањић:

`` Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатију ријеч свог народа.

Земље и државе се не освајају само мачевима, него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.

Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. Послије изгубљеног језика нема народа. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очавај него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народ опет кад – тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу``.

А, родоначелник модерне српске културе и креатор ћирилице бесмртни Вук Стефановић Караџић написа:

``Докле год живи језик, докле га љубимо и почитујемо, њим говоримо и пишемо, прочишћавамо га, умножавамо и украшавамо, дотле живи и народ; може се међу собом разумијевати и умно сједињавати; не прелива се у други, не пропада`` и ``Што су гођ људи на овоме свијету измислили, ништа се не може успоредити са писмом. Могло би се рећи да је онај који је први (писмо) измислио био више Бог него човјек.``

Кладим се да је Бернард Шо, славни енглески драмски писац био у праву када је оставио тестаментом новац као награду ономе ко успе да изврши ревизију енглеске абецеде по узору на српску азбуку. Ћирилицу је Шо сматрао најбољим, најлогичнијим и најједноставнијим писмом на свету. Сматрао је да ју је могуће научити за два дана и надао се да ће неко успети да, попут Вука Караџића, изврши ефикасну реформу енглеског писма. Јер, по њему, Вук је извршио генијално поједностављење – 30 слова као коначан и трајан вид ћирилице, стандардног писма српског језика. Но, сви не мисле о ћирилици исто, ево примјера.

Поглавник Независне Државе Хрватске у којој су животе изгубиле стотине хиљада Срба, исто тако хиљаде Јевреја, Рома и других народа, само петнаест дана након проглашења фашистичке творевине Анте Павелић потписао је законску одредбу о забрани ћирилице 25. априла 1941. године.

Тај закон има само два члана:

& 1.

На подручју Независне Државе Хрватске забрањује се упораба ћирилице.

& 2.

Ова законска одредба ступа на снагу даном проглашења у ``Народним Новинама``, а проведење повјерава се министарству унутарњих послова.

У Загребу, 25. травња 1941.

Добри људи, да ли нам овај Закон довољно каже?

А, шта да кажемо за слиједеће:

``Одлуком Беча Ћирилица је проглашена за равноправно писмо са латиницом. Први званични акт признања ћирилице као равноправног писма био је царски указ о наименовању Саве Косановића за сарајевског митрополита – 20 децембра 1880. године. Тај указ био је написан ћирилицом... Како је забележено у Босанско – херцеговачким новинама (број 30, од 14 априла 1881. године) цар Франц Јозеф се потписао - ``чврстом руком и одвећ лијепо ћирилицом...`` - Васо Казимировић, ``Србија и Југославија 1914–1945``.

Марија Терезија је забранила Србима ћирилицу, осим у цркви, уз јавно образложење да се уједине културе Војводине, Славоније и Хрватске! Иако је школованих Срба било мало, отпор је био толики да је морала укинути забрану.

Ћирилицом су писане повеље Краља Твртка II.

Ево један његов потпис.

Нека искуства из свијета су и више него добродошла. Навести ћемо само три: Грчка, Канада и Кина. Без претјеривања ове земље могу нам бити узор у заштити нашег писма. Канађани у заштити свог идентитета равномјерно, како је то законом прописано, исписују називе фирми на енглеском и француском језику. Наше комшије Грци, иако чланови Европске уније све натписе исписују само на грчком писму. А, Кинезима не пада на памет да се због ``виших`` интереса одрекну свог, не тако једноставног писма.

Закође, књижевна "дјела дубровачких писаца",као и писма, поруке, тестаменти, званична акта – увек су исписивана ћирилицом ("српска ћирилица"). Исто тако непобитна је чињеница да су и први забељежени стихови у Дубровнику били исписани баш ћирилицом, и то на једном примерку царинског статута. Аутор је Џоно Калић 1421.

Стихови гласе:

Сада сам остављен срид морске пучине,
валовју моћно бјен, даж[д] дојде с висине;
кад дојдох на копно, мних да сам ...
Неки кажу ћирилица доприноси бржем достизању умних стања.

Ћирилица буди моћ ума.

Па за основу ћирилица или боље речено ћирилична слова чине древни знаци винчанског (београдског), ертурског (рашанског) и грчког (пелашког) писма. А, Бога ми то су писма много старија од латинице!!!

Такођер, код ћирилице имамо парадигму – образац: читај као што пишеш, пиши као што говориш, говори као што мислиш и мисли као што ћеш да урадиш.

Да ли ћемо и о овом српском бренду ћутати зарад иних интереса ? Хоћемо ли се већ једном опаметити, сложити, обожити и умножити, или ћемо се пустити низ ријеку, а Бога ми вода нам је до грла. Но, док буде ћирилице - биће и Срба. Свако ће се сложити са владиком Иринејом Буловићем да за спас ћирилице нису довољни само декрети, него и лични пример.

Чини се да је Томица Керчуљ у праву кад каже: `` Највећи део посла у обнови наше националне части, пада на нас интелектуалце. Ми дајемо основни правац, од нас креће акција, ми будимо духове, ...``

Једна мудрост из Библије каже: `` Ко чува уста своја и језик свој, чува душу своју од невоља``. Бојим се, да смо, по свему судећи, у веома великим невољама.

Да додам још утјешни стих пјесника Рајка Петрова Нога: ``Није све пропало, кад пропало све је``. Ваљда није ?

И закључак: Не треба да молимо никога, већ да захтјевамо од надлежних државних органа да поштују Устав Републике Србије гдје стоји одредба по којој је службено писмо у Републици Србији ћирилица.


Суботица, На Видовдан љета Господњег 2007.
Мр Милорад С. Кураица