Дискретни шарм фотографије

Министар одбране Србије Драган Шутановац смртно је озбиљан на фотографији, објављеној у медијима, са командантом Здружених снага НАТО-а, са седиштем у Напуљу, америчким адмиралом Марком Фицџералдом који је боравио у Београду. Наиме, адмирал се на фотографији некако кисело смеши. Да није познат однос снага помислио бих да је иза Шутановца цела Шеста флота плус остало, но вероватно је наш министар скресао америчком адмиралу све оно око Косова, па је фотографија зато и таква. У сваком случају, ово је много боља фотка од оне од пре неких месец дана када је начелник Генералштаба војске Србије генерал-потпуковник Милоје Милетић примио главног подофицира армије САД. Како на фотографији није било и главног подофицира Војске Србије, то очекујем да ускоро начелник Здруженог генералштаба оружаних снага САД прими у Пентагону главног подофицира Војске Србије. Њих двојица на фотографији. Сами...

Судећи по фотографијама Србија, дакле, баш и није војно неутрална. Сваки дан окрећем новине да угледам неку фотографију наших генерала са, рецимо, руским генералом. Нема шансе. Кинезе још и могу да пронађем, па Италијане, они су нам прошле године били „контакт-тачка” за НАТО-ом, има и осталих из алијансе, па онда дуго, дуго нико други. Да ли то Руси одбијају војне контакте са Србијом? Ако одбијају, зашто? Или Србија не тежи војним односима са Русијом, осим у домену послова ремонта војне технике? У чему је „кратак спој”?

Сведоци смо да је кампања за улазак Србије у НАТО на домаћој политичкој сцени већ почела. Могу да разумем челнике алијансе, садашње и бивше, који о томе говоре, али када неки српски политичари кажу „да су све земље комунистичког лагера пре уласка у ЕУ ушле и у НАТО, па мора и Србија”, онда сам задивљен таквим фалсификовањем историје. Југославија никада није била чланица комунистичког лагера, јер лагер је био Варшавски пакт. Југославија на својој територији никада није имала стране војне базе, имала је независну позицију, своју спољну политику и своју војну доктрину. Истина, није била баш превише демократска држава, али и у таквој демократији многе садашње демократе су докторирале. Други се лепо позапошљавали у државним службама, ретки су били они који су због идеологије и „лагера” побегли на Запад. Зашто сада покушавају да нас увере да смо били у Варшавском пакту када сви знамо да нисмо били.

Елем, Финска је чланица ЕУ, није чланица НАТО-а, на својој граници има војну суперсилу Русију. И не осећа се угроженом. Аустрија је скоро потпуно окружена НАТО-државама, чланица је ЕУ и није у НАТО-у. Шведска је неутрална, а чланица је ЕУ. Ирска је чланица ЕУ и није у НАТО-у. Свака земља свој однос према НАТО-у, наравно, заснива пре свега на својим интересима. У том контексту поставља се и питање је ли основна сврха алијансе још увек значајнија од процеса ширења? Заправо, све расправе о проширењу алијансе нису још расветлиле сврху, функцију, структуру и чланство проширеног НАТО-а. С тим у вези ниједан политичар у Србији још није одговорио на најмање седам група основних питања када је реч о НАТО-у.

Прва, и најосновнија група питања односи се на дилему хоће ли проширени НАТО наставити да игра традиционалну улогу одбрамбеног војног савеза? Друга група питања у вези је са критеријумима чланства у алијанси. Поред војних критеријума, и Брисел и Вашингтон наглашавају „приврженост тржишној демократији”, а то није традиционални фактор безбедности. Трећа група питања односи се на уговорне обавезе, срж повеље НАТО-а је члан 5. који говори да је употреба оружане силе дозвољена за одбрану чланица алијансе. Но, стварни језик којим је писан тај члан је двосмислен и у измењеном безбедносном окружењу може доћи и до различитог тумачења. Четврта група питања односи се на безбедносне гаранције проширеног НАТО-а, хоће ли у проширеној алијанси амерички „нуклеарни кишобран” покрити и нове чланице НАТО-а у Источној Европи. Како је Вашингтон обећао да тактичко атомско оружје неће распоређивати на територије нових чланица НАТО-а, да ли то значи да ће све гаранције тим земљама морати да испуњава стратешки нуклеарни арсенал САД? То није наиван проблем.

Финансије спадају у пету категорију нерешивих проблема. Ширење НАТО-а већ сада кошта много више него што је било ко у Вашингтону или Бриселу очекивао, а стигла је још и економска криза. Као шесто, Русија је против ширења НАТО-а на Грузију и Украјину. Тај став Москве не може се тек тако игнорисати. И коначно, седма група питања јесу односи у самој алијанси. Наиме, испада да процес ширења НАТО-а највише подстичу САД, неки европски савезници су уздржани. Какве све нерешене проблеме или ривалства нове чланице могу да унесу у НАТО? Да ли ти проблеми могу да доведу до америчког војног ангажовања, или чак и до сукоба чланица, или би могли да буду стабилизовани у контексту управљања алијансом?

У Србији још нико није ово разматрао у оквиру политике националне безбедности са искреном проценом тих питања, добити и пратећих ризика. Уместо тога имамо само прилично јефтин маркетинг.
 
НАТО никад слабији

Главна стратешка функција алијансе је да сачува заједничке интересе између Европе и Америке, а ти интереси су све више различити. Што више криза буде притискала то ће Европа желети да се што више удаљи од свог прекоокеанског „заштитника“ јер јој Русија не прети а послови, енергенти и сировине су тамо, а не преко Атлантика.

Историја представља референтни фактор чији се судови не могу прејудицирати. Десет година од НАТО-агресије на Југославију алијанса је, заправо, слабија него што је била. Јер главна стратешка функција НАТО-а јесте да сачува заједничке интересе између Европе и Америке, а ти интереси су све више различити. Чак ни повратак Француске у војне структуре алијансе не може да порекне јасну индикацију да присуствујемо рађању једне нове гвоздене завесе. Преко Атлантика.

Ако је прави победник рата за Космет албанска мафија, која је сада и званично добила своју „државу” уз помоћ НАТО-авијације, онда алијанса на прослави свог 60. рођендана и нема превише разлога за славље. Наиме, улазак Албаније и Хрватске у НАТО у строго војном смислу пре ће ослабити него што ће ојачати војну снагу НАТО-а, јер и Албанија и Хрватска биће корисници безбедности, а не они који пружају безбедност. Или је „извозе”. Гурањем Грузије и Украјине у НАТО, алијанса уместо да стабилизује регионе ризикује да увезе и њихове непријатељске анимозитете што делимично може да се односи и на Албанију и Хрватску. Суочена са ширењем НАТО-а на исток и практично опкољавањем своје територије Русија то сигурно неће мирно гледати и играће на карту супротстављених интереса Европе и Америке. Тамо где је то могуће.

Током хладног рата НАТО је имао јасног непријатеља: Совјетски Савез. То му је и дало прецизну функцију: одбранити Западну Европу од конвенционалног и нуклеарног напада снага Варшавског пакта. Јасноћа функције против дефинисаног непријатеља помогла је да се обликује војна структура и доктрина размештања силе. После распада Совјетског Савеза и нестанка Варшавског пакта, алијанса и структура опстају, али су концептуално и оперативно препуштене саме себи у рату против тероризма. Јер НАТО није сасвим спреман да се избори са другим великим савременим претњама као што су исламски фундаментализам и ширење нуклеарног оружја. Заправо, ЕУ је, а не НАТО много ефикаснији инструмент за консолидацију нових демократија рођених у обојеним револуцијама у источној Европи.

Присуство НАТО-а у Авганистану, далеко од виталног језгра алијансе и у оквиру нејасних и нерационалних задатака носи са собом вишеструке ризике: уништиће трансатлантски консензус који је помогао да се алијанса очува током „хладног” рата, уплешће НАТО у дуготрајна и хаотична историјска непријатељства и сукобе претварајући војни савез у структуру која се инфицира истом оном слабошћу која изазива презир према УН, оживеће сећања на окупационе силе у многим земљама у развоју. Уз помоћ историјске амнезије западњаци посматрају НАТО као алијансу која обједињује војну снагу трансатлантских демократија. Опседнути својом историјом, незападњаци знају да све велике колонијалне силе припадају НАТО-у, иако није и свака чланица НАТО-а имала империју. Приморавање држава попут Немачке, Италије и Шпаније да прихвате веће ризике далеко од Европе може лако да има негативан ефекат тако што ће ослабити ионако слабу подршку парламента и јавности за мисију у Авганистану изазивајући и повлачење снага и кризу у самом савезу. Антитероризам као параван за ширење НАТО-а на исток, и поред тога што алијанса каже да Русију не сматра противником, исувише је провидна формула и у том контексту НАТО слаби свој потенцијал.

Где су у свему томе Србија и њена војска? Хоће ли самит НАТО-а изазвати реакције типа „што би било да је било”, жалопојке „да смо остали усамљено острво и црна рупа, да су наши спољнополитички капацитети сада мањи”? Ако је став Београда да никада неће признати независност Косова, онда Србија никада и неће ући у НАТО. Јер НАТО не прима државе које имају озбиљне територијалне проблеме. Јер је чланска карта ЕУ и НАТО-а једини инструмент којим Брисел и Вашингтон могу да утичу на Београд по питању Косова, а Бриселу и Вашингтону јако је стало да Београд призна Косово јер би тиме Србија дала коначни легитимитет Приштини. С друге стране, Србија није фактор нестабилности на Балкану да би је алијанса посматрала као неку претњу.

Војска Србије у „новим” околностима? Из постављеног циља да се безбедност Србије брани и у мировним мисијама широм планете може да се стекне утисак да је одбрана Србије помало у другом плану, наиме војска више није присутна тамо где би могла да буде и потребна. Србији још увек недостаје општи концепт безбедности за реаговање на асиметричне претње у самој земљи. Није јасна ни коначна одлука о будућности војне обавезе.

Дакле, пре него парламент Србије одобри слање војника у мировне мисије неко ће морати да објасни: да ли је српски војник будућности наоружани социјални радник, који по Авганистану копа бунаре, поправља електричне далеководе или је овлашћен и да убија по Авганистану? Хоће ли у својој опреми имати и сузавац и заштитне штитове да би у иностранству радили оно што у Србији не смеју: извршавали полицијске задатке. Јер свака интервенција у нечијем грађанском рату јесте опредељивање за неку страну. Треба ли то Србији?