У западној алтернативној штампи, укључујући и америчку, све чешће се појављују публикације које сведоче о покушајима неконформистичке мисли да одреди карактер новог типа светског рата, који се у свој својој лепоти исказао у Либији, и да предложи практичне кораке ради пресецања ширења злочиначке праксе „светских заједница“.

Хорас Кемпбел, професор политикологије на Сиракузком универзитету у Њујорку, у програмском чланку „Глобалистички НАТО и реконолизација Африке“ [1] са сигурношћу пише: „Чак и да постоји некаква неодређеност у вези са стварном мисијом  Сједињених Држава, Француске, Британије и осталих чланица НАТО у Либији – све је објаснила војна кампања против либијског народа, оркестрирана овлашћењем, добијеним од Савета безбедности ОУН. Ово је нова врста рата у коме се користи трећа страна, како би се оне снаге у свету, које се противе војној интервенцији, натерале да заћуте“ – подвлачи универзитетски научник - афро-американац са вишегодишњим искуством на раду у међународним организацијама. Чланак се завршава опоменом: „Африканци неће ништа заборавити, и настаће дан када ће они, преко демократизоване ОУН, искористити своје право  на „одговорност да заштите“.

Међутим, поднаслов Кемпбеловог чланка - „Наук од либијске интервенције“-  ипак, пошто започне разговор о „новој врсти“ неоколонијалног рата, аутор само у најкраћим цртама означава главни „наук“ – спој одговорности НАТО-а који претендује на глобалну сферу, и овлашћења које је добио од ОУН. Праву улогу ОУН у ширењу агресије НАТО на Либију амерички професор дипломатски прећуткује, а појам „одговорност да заштите“ који је искоришћен у чланку, може читаоца само да збуни. Управо на бази те војне доктрине која је настала из чувеног „права на мешање“, које је испробано још на Србима преко „хуманитарних интервенциониста“ као што су били „бомбо-лечиоци без граница“ Виктора Кушнера, постала је могућа псеудо-легитимација Организације Уједињених Нација да се бомбардовање Либије од стране НАТО-а прогласи за „миротворство“.

Међутим, ако се и може, примењено на Либију, говорити о „новој врсти рата“ онда за такву, очигледно, треба сматрати и подигнуту на глобални ниво, варијанту америчке концепције „паметне власти“ (smartpower), која „хеџира“ [2] ризике у „стратегији неодређености“ која је уобичајена за америчке војничине. „Глобална НАТО“ – то није само Северно-атланска алијанса. То је спој НАТО-а, Европске уније, различитих специјалаца, приватних војних компанија (hardpower) и псеудо-хуманитарних компоненти – ОУН, ОЕБС-а, научно-производних удружења (softpower)…А „новина“ такве међународне комбинације је у томе, што се ратна машина НАТО-а са њеним имиџом агресивног блока отворено  озакоњује од стране Организације Уједињених Нација, која у масовној свести људи још није потпуно изгубила значење организације која штити мир, а које је очувано још из времена постојања СССР-а.

Да се присетимо почетка бомбардовања у Либији и конференције за штампу пред следећу по реду етапу операција уништавања инфраструктуре земље и убијања мирних становника уз образложење да њих штите. Руководство НАТО-а је радило по разрађеној шеми: прво је цитирана резолуција „миротворне“ ОУН, затим су вођене борбе „натових хуманитараца“ ради свргавања законито изабране владе. У последњим резолуцијама ОУН та пракса се проширила и на одлуке о ослобађању од замрзавања либијских актива. Скорашње саопштење о настављању још следећа три месеца бомбардовања Либије генерални секретар НАТО, Андерс Фог Расмусен, је такође започео од резолуције Савета безбедности под бројем 2009 која, као, даје дозволу за наставак натове кампање… Пред људима се са цинизмом игра представа у којој суулоге НАТО и ОУН подељене и тесно се преплићу.

Примери не морају дуго да се траже. Пред нашим очима траје  66. заседање Генералне скупштине ОУН. Периодично се у штампу убацује информација о неким, као управо прихваћеним резолуцијама, које одмах постају сопствена супротност, а затим се испоставља да оне нису чак ни „управо прихваћене“, па чак ни у ОУН…

Као што се лако можемо присетити, за резолуцију СБ ОУН бр. 2009, која је врцала од кршења читавог низа норми међународног права и начелних докумената саме Организације Уједињених нација, званично је гласано 16.09. Али о томе шта о тој резолуцији мисли специјални представник генералног секретара ОУН у Либији Јан Мартин, који је добио овлашћење да се бави „постконфликтним уређењем Либије“, знало се још почетком августа. Вешти њујоршки дописници агенције«Innercitypress», захваљујући томе што се њихове канцеларије налазе у згради ОУН, само што нису чупали из руку  ОУН-ових бирократа документа, претећи им судом због утаје друштвено важних информација. Захваљујући њиховим напорима, много пре садашњег заседања Генералне скупштине ОУН, свако ко је пожелео могао је да се упозна са, припремљеним у западним престоницама, сценаријима за претварање Либије у „територију, под мандатом“. Било како да било – у том, августовском сценарију будућег специјалног представника генералног секретара ОУН у Либији, све је већ било предвиђено – и да ће се бомбардовање НАТО наставити, и колика ће по бројности бити „окупациона армија“ за копнене операције, и како ће се у ОУН завршити гласање за подршку „националном прелазном савету“ и ко ће, и на основу ког мандата или без те ствари, кројити „постконфликтно“ уређење Либије, које невероватно личи на сређивање некадашњег колонијалног уређења „територија под мандатом“.

Извештај Јана Мартина, у то време још увек само саветника генералног секретара ОУН за Либију који, према коментарима «Innercitypress»-а, до тада никада није био у тој земљи, под називом „Пост-конфликтни размештај ОУН у Либији“, на десет страница, информациона агенција је сместила уз извештај на 44 странице „саветника саветника“, професора на америчком DartmouthCollege-у, Дирка Вандевалеа (Dirk Vandewalle)[3]. „Велики извештај“ Американца је интегрисан у кратки извештај Јана Мартина Генералном секретару ОУН. Мартинов извештај је био препун позивања на Дирка Вандевалеа, политиколога, ни по чему значајног, предавача у  средњој школи у Њу-Хемпширу. Потпуна варијанта документа, предатог Генералном секретару од стране његовог будућег представника у „мисији за подршку“ Либији, носио је назив, незгодан за варење: „Консолидовани извештај  о интегрисаном процесу пред-уређења за пост-конфликтно планирање у Либији“, датиран је 5.08.2011. и мирисао је на америчко-нато-еу-новску концепцију  прекрајања државног уређења „бледе државе“. Тај документ је као преписан из члана 22 Пакта Лиге народа, у коме је писало да народи са територија „које су због рата престале да буду под суверенитетом држава, које су дотле управљале њима“ као да „нису способне да самостално руководе самим собом у посебно тешким условима савременог света“. Зато је у име некакве „свете мисије цивилизације“ Пакт Лиге народа прописивао да се „старатељство над тим народима повери најнапреднијим нацијама, које би… то старатељство вршиле као мандатари и у име Лиге“…

Замените Лигу народа ОУН-ом – и нећете моћи да разликујете. Осим што је некако требало да некога натера на сумњу (на пример – Русију) аргументација за образлагање шта је то „бледа“ држава  и оправдање упада „нових мандатара“ у земље са стабилним нивоом живота, у којима се живи онако, као том народу одговара, а и постоји влада коју подржава већина становништва. Јер, у знаке за припадност „бледој држави“ према којој је превентивна оружана интервенција оправдана, по извештају саветника ОУН, спадају и … високи приходи од нафте, којима се, како се то види, продужује постојање ауторитарних режима… У тачкама 15 – 16 „консолидованог извештаја“ каже се: „Огроман приход од гаса и нафте, који је на располагању режиму, помогао је пуковнику Гадафију да сагради врло јаку структуру, засновану на подржки различитих групација, укључујући и племенске, као примаоце блага широко развијеног патронажног система“. Тај систем је лош, како се испоставља,  зато што „становништво држи у миру и одбацује сваки политички позив“ [4], који се предлаже у складу са савременим (читај: западним) политичким стандардима…

Ирина Лебедева,

(Следи наставак)