Буре краљевића Петра

Српски престолонаследник је, у оном веку, од Цетиња до Опленца путовао тајно, у бурету, можда баш оном из качаре Милосава Сретеновића у Миоковцима.

Миоковци – Благодарећи нејаким дирецима што је подупиру и срећи приде, качара Милосава Сретеновића (52) још се држи усправно и чува најпознатије буре у Миоковцима. Слава ракијског суда од 12 товара сеже и много даље од граница села на северу чачанске општине, све до Крунског савета који је слао делегацију да осмотри буре јер се у њему некад, може бити, скривао краљевић Петар Карађорђевић (1844 – 1921).

– Јесенас су били из Савета, неколико пута, и рекли да ће довести конзерватора. Он да погледа и утврди да ли је то оно буре, династичко. Онда би га, ваљда, однели у музеј. Шире је од врата, па ће морати кров да скину, качару да поправе. И тако би требало да је препокријем, а сад чекам – прича Милосав.

Ево већ стотину лета не само мештани, већ и књиге староставне, распредају причу о принцу Петру који се, чекајући свој ред за српски престо, са Цетиња у Србију пребацивао у, шта се може, ракијском бурету. Још делећи његову унутрашњост са усељеном мешином у којој је збиља била шљивовица, за случај да жандарми на путу зауставе транспорт и изваде чеп.

Храстов јунак из нахерене Милосављеве магазе освануо је недавно и међу корицама „Миоковачких вековања”, др Милоша Обрадовића (70), у издању Међуопштинског историјског архива, и књига је проглашена за најбољу коју су лане саставили и штампали Чачани. Њен писац, психолог и Миоковчанин, у радњу завичајне историјске читанке увео је, на погодном месту, речено буре с престолонаследником.

– Принц Петар је за време свог пребивања у Црној Гори од 1883. до 1890. године у Србију прелазио тајно, јер његова појава није била по вољи династији Обреновића. Пребацивања је изводио радикалски првак Ранко Тајисић, и полиција је имала дојаву да он у бурету кроз Драгачево вози Петра Карађорђевића – објашњава др Обрадовић.

Везу са историјским чињеницама аутор је, вели, пронашао у Архиву Србије где се чува „Поверљиви деловодник краља Милана Обреновића” из 1883. године. Тај документ, у једној фусноти, помиње и др Драгоје Тодоровић („Народни трибун Ранко Тајисић”), описујући да се рашчула тајна о краљевићу и бурету на линији Цетиње–Опленац, па је начелник чачанског округа добио налог министра полиције да учеста провере на свом делу терена. Следећи извор писцу била су говорења мештана, сачувана у текстовима новинара Настаса Станојевића за „Чачански глас”, пре 13 година.

–– Једно од тајних путовања – описује у својој књизи др Обрадовић – принца је водило из Драгачева, преко Каблара, Миоковаца и Прањана према Сувобору. Сељак из Миоковаца Сава Сретеновић (1853 – 1930), у највећој тајности преузео је будућег монарха у Рошцима, од Перише Чвркића, и одатле у бурету, на дрвеним колима с волујском запрегом, довезао својој кући. Она беше на осами украј села, под Великим врхом, и принц је, приповедају, из опреза дању скриван у магази, а у кући само коначио.

Краљевићу се, са те тачке, пут отварао ка Сувобору.

– У истом бурету, које је отвор за ваздух имало у доњем делу а испод врања мешину са ракијом, Сава је после неколико дана престолонаследника превезао у Прањане, где га је прихватио тамошњи радикалски првак Благоје Симовић. Наш Сава је, у знак захвалности, био на списку званица за прву краљеву славу о Андријевдану, одмах после крунисања. Српски краљ (1903 – 1918) није му заборавио доброчинство од којег је тада била прошла деценија и по, а сељак из Миоковаца касније је често говорио: „Био сам, бре, људи, наупотнији међу оном господом”. Хоће рећи, најсиромашнији – приповеда писац „Миоковачких вековања”.

И буре и успомене, провејане кроз решето трошног људског сећања, некако су допали овом земану, Савином праунуку Милосаву Сретеновићу, и његовој несавршеној качари. Он послује недалеко од куће, шеф је месне канцеларије у Миоковцима, и чека хоће ли му однекуда поручити каква је, даље, судбина династичког бурета. Иако, сва је прилика, припада путописној прози наших владара, одавно је празно, непомично, и ко зна у каквом су стању дуге којима належе на тле. Метафора за српску политичку памет и историју?