Србијански или србски
Колико је мени познато, спор око употребе придева „србијански“ или „српски“ потиче из 1882. године, када је Кнежевина Србија постала краљевина, а краљ Милан Обреновић крунисан за краља. Убрзо након крунисања, краљ је из Беча добио захтев у коме Аустроугарска истиче да краљ „не може бити србски, већ србијански“, односно да свој краљевски придев заснује на територијалној, а не етничкој одредници, будући да Краљевина Србија нема јурисдикцију над Србима ван Србије. Хабзбуршка монархија је себе сматрала домовином Срба пречана, па је израз „србски“ доживљавала као одраз претензија Србије на све Србе. Не заборавимо да тада ни Војводина ни Косово и Метохија нису били Србија. Отуда су вероватно пре свих Аустроугари увек инсистирали на придеву „србијански“ јер им је свака Србија била велика и идеја о уједињењу свих Срба у једну државу „великосрбијанска“, што је код Срба у Србији изазивало доживљај да смо „мала“ Србија. То је званична политика Аустроугарске – да се остали Срби, расути по другим државама, одвоје од Срба из Србије, да се, недајбоже, Србија не прошири територијално тамо где живе и остали Срби. У тој функцији је и наметање латинице као јединог писма за све Словене (да се покаже да се ти Срби разликују од браће у Србији) у Аустроугарској царевини.
Термин „србијански” први пут се појављује у издању „Србског рјечника“ Вука Караџића из 1852. у значењу нем. Einer von Serbien, односно „неко из Србије“ и са напоменом у војв., то јест у војводству.
Србијанац може имати више значења. У Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори њиме се означавају људи који живе у Србији, без обзира на етничку и религијску припадност, док у Војводини означава житеље уже Србије.
Сетимо се дивних стихова Бранка Радичевића из песме Ђачки растанак: Србијанче огњу живи / ко се теби још не диви...
Овај израз је предмет многобројних полемика, како лингвистичких, тако и политичких. Често се оспорава као стран српском језику, а у централној Србији, на коју се најчешће односи, многи га сматрају увредљивим. Зашто је то тако, није једноставно одговорити. Социолингвистичка и психолингвистичка истраживања о томе никада нису рађена.
На исти начин неки Албанци доживљавају словенизован израз Шиптар као увреду. Увођењем имена „Шиптари” хтело се истаћи јединство албанског народа Југославије и Албаније. У пракси је супротно првобитним намерама израз послужио управо за разликовање припадника албанске народности у Југославији од Албанаца у Албанији и осталих по свету. С временом овај назив стиче негативну конотацију. Отуда од 1968. долази до престанка употребе назива Шиптари и увођења јединственог националног имена Албанци.
Слично реагују и Немци када их називамо Швабама.
У филологији нема забуне, ту је став према термину „србијански“ једногласан. О томе су за „Политику“ својевремено писали Иван Клајн и Егон Фекете. Сада смо замолили професора др Милорада Дешића да нам и он као правописац нешто каже о томе.
Градимир Аничић,
- Извор
- / vostok.rs
- Повезане теме
- Србија
- језик
- образовање
Коментара (0) Оставите Ваш коментар Објавите новост
Данас је коначно почело емитовање канала РТ Балкан на платформи МТел у свим градовима Републике Српске....
Посета је организована уз подршку Центра за међународну сарадњу „Руско-балкански дијалог“ и «Руско-балканског центра за пословну сарадњу и културу»....
У априлу у Рафинерији нафте Панчево прерађено 336 хиљада тона сирове нафте...
НИС инвестирао 4,9 милијарди динара у истраживање нафте и гаса...
У Србији је 9. маја 2026. године на ТВ «Belle amie» приказана премијера филма «Мариупољ: Руски град». Овај уникални догађај плански се поклопио са 81. годишњицом победе у Другом...
Скоро 60 одсто Европљана више не сматра Вашингтон поузданим партнером, показује нова анкета фондације Бертелсман...
Остале новости из рубрике »















