ЧОВЈЕК !

Поводом прославе Дана добровољних давалаца крви обраћам се свим даваоцима у Републици Хрватској као и доље наведеним примаоцима овога писма са личном честитком и свједочењем о Човјековој хуманости, племенитости и солидарности.
 
Црвени криж Хрватске - Загреб, Црвеног крижа 14, предстојник Јадранко Црнић
Завод за трансфузијску медицину - Загреб, Петрова 3, равнатељица Ирена Јукић
Црвени криж Загреба - Загреб, Илица 223, равнатељ Душан Матић
Хрватска бискупска конференција, Загреб, Каптол 22, мсгр. Јосип Бозанић
Уред Предсједника Републике - Загреб, Пантовчак 241, госп. Стјепан Месић
 
 
 
ЧОВЈЕК !
 
По осјећају и занимању сам Југословен, али не штросмајеровог типа, као и стотине хрватских мужева у 19 стољећу. Најуноснија идеја повијесног карактера заокружила је свој териториј захваљујући југославенству, великим људима, великим жртвама и великом Човјеку.
 
Човјек, како то звучи гордо, рекао је Максим Горки, али само ако је Човјек са велико Ч. То није лако бити и зато ријетки за ту гордост шегртују.
 
Човјек се не рађа, него Човјеком се радом постаје, то говори наш највећи филозоф Милан Кангрга. Наводи бити Србин, Хрват, Словенац, Бошњак итд. још не значи бити Човјек. Највећа је вриједност природе што је изродила Човјека. То је њезин највећи дар, а Човјеков највећи дар је мисао, ум, разум, машта. То доказују највећи мислиоци, неимари цивилизације. Фицхте, Хегел, Марx и други спекулативни филозофи даровали су методологију спекулације открића и оснажили спекулацију, машту, видовитост. Они су највећи дариватељи јер су друге учили даривању. Даривати могу само они који спознају што дарују, зашто дарују и коме дарују.
 
Човјека узимам као највећи дар природе и његов је највећи дар обнова даривања. Он је својим даривањем спреман досегнути најузвишеније, највредније, најдрагоцијеније себе и све дијелове до посљедње капи крви. Он има свијест за себе, по себи и о себи. Због тога је он јединствен феномен. Када умире појединац исправно се каже да умире дио човјечанства. Ако умире насиљем, то је смрт погубнија. Ако умире немаром, случајем, изљечивом болешћу; то је наш гријех, наш немар, наша небрига, наш срам, пораз нашега разума.
 
Заборављамо да смо један род. Постоји познати силогизам: Сви су људи смртни! Сократ је човјек – Сократ је смртан! Међутим, оно што је Сократ дао људима – даривао, учинило га је бесмртним као оца етике, моралности, ћудоређа. Дефинирао је појам доброте, поштења, части и постао бесмртан. За Мелита, суца који га је осудио да попије отров, кувара - знају ријетки, а за Сократа знају сви па и они који нису филозофи, само зато што је био дариватељ. Он је жртвовао себе, не да квари потомке, младеж, него да поправља свијет. Дакле, тко зна за њега; Гиордана Бруна, Галлилеја и многе друге неимаре, велике пјеснике, ствараоце и изумитеље, тај зна моћ Човјекова ума, зна што је дар и коју благоугодност доноси, а ти су били спремни на сваку жртву.
 
Што је појединац према опћој доброти, према добробити, ако то не схваћа – нијема је животиња. Многе донације (нпр. штросмајерова, мимарина, коларчева, зузуричина и друге), дар су генерацијама и народима, мјеста окупљања, учења и дивљења.
 
Кад дајем властиту крв незнаном пацијенту Човјеку, осјећам радост попут рађања јер некоме живот олакшавам, боли смањујем, наду повећавам, осјећам пуноћу људскости. То је само један дио радости рађања живота.
 
Има ли ишта веће и  узвишеније него  помоћи Човјеку у невољи, а досада сам 112 пута ту радост доживио и не могу Вам то дочарати него препоручити, пробајте да то узвишење сами доживите, а истински желим да тај чин радости још толико пута поновим. Ја то хоћу, желим и поносим се тиме, јер када немам других материјалних добара, дајем своје највредније – крв, а у нас се каже: Тако је добар да би и крви дао!
 
Могу с поносом рећи да је Човјек моја религија. Ја се њему молим, Човјеку дакле, обраћам, повјеравам, њиме се заклињем, њега штујем и обожавам, њему се клањам и дивим, њега волим, њему се надам и њега дарујем.
 
Тиме доказујем да сам Човјек извана и изнутра – комплетан. Тиме доказујем да сам дио људскога рода, а много је требало напора, размишљања да то спознам. А знати љубити бљижњега свога, значи да си Човјек. Имам тисуће узора у хисторији који стално шапћу у мени: настави, устрај – буди вазда Човјек, горд и поносан што то можеш, што то знаш и што то практицираш.
 
Свим бићем презирем немар, небригу, асоцијалност која нас гуши, чинимо технолошка чуда, а код нас умиру немаром тисуће. Прошле године у Осијеку је умро модерни роб који је говорио неколико језика, а његови робовласници не знају ни свој властити. Које ли јавне срамоте!
 
Крв је драгоцјена супстанца, али темељ је живота сисаваца. Њезина суштина добива веће значење што се зна да његов ум, главу и мозак опскрбљује са трећином крви, његовим разумом одређује се солидарност, а солидарност међу људима одредила је друштвеност, међузависност и постале су констутивни основи живљења Човјека.
 
Рачуна се да би афрички континент могао ријешити текуће невоље народа и људи уновачењем европскога отпада – рециклажом. Нити велике књиге, нити највећи учитељи нису снажни колико практична спознаја што је Човјек, откуда долази, куда смјера и докле је стигао. Само онај тко тако размишља и дјелује, рекло би се: Имао се зашта родити и разлога за живјети!, тако помаже себи и другима истовремено. Зато се Човјек постаје радом, учењем, праксом.
 
Рекох и понављам, Човјек је за мене највећи дар природе и заслужује највише почасти и поштовање, јер он једини мисли, планира, програмира, креира. Он једини познаје своју прошлост, садашњост и предвиђа будућност. Његови дарови ума и разума, савршенство су природних моћи. Због тога Човјек заслужује највећу оду вјечне химне радости, јер само Човјек ствара чуда и чуђење па како да му се не клањамо. Те бајке, те новеле, скаске, драме, романи, трагедије, те велике слике, скулптуре, те велике грађевине (нпр. минулих цивилизација Маја, Азстека, пирамиде, феничанска и грчка култура итд.), вјечно стимулирају о прогресији људскога рода, постајући опће добро Човјека. Тај ход на друге планете истовремено задивљује и саблажњава јер нисмо ријешили неке елементарне проблеме. Тај ритам - све брже, све јаче, све више, све дубље - поставља питање граница моћи ума и разума.
 
Давати крв значи отварати наде, а живот практично доказује да нада посљедња умире, а Човјек је рођен да живи што дуље, што боље и што слободније.
 
Осјећам се слободним што своју крв слободно својом вољом другом Човјеку са радошћу дајем.
 
 
Загреб, 16. октобар 2006.    Стефан Немања Рашанин
 
 Зашто је књижица за давање крви у СРБИЈИ на крватској латиници? Зашто су подаци о даваоцима крви на крватској ЛАТИНИЦИ???


Стефан Немања Рашанин
контакт:+385 91 5533720
041@СРБскаЋирилица.СРБ
 
  https://album.cirilica-beograd.rs/picture.php?/2129/category/Stefan_Nemanja_Rasanin  

Стефан Немања Рашанин је члан СРБског националног Удружења ЋИРИЛИЦА!
https://ћирилица-београд.срб
https://ћирилица-београд.орг.срб
https://србскаћирилица.срб
https://српскаћирилица.срб
https://србска-азбука.срб
https://српска-азбука.срб

И ове године је у плану акција Крв за ЋИРИЛИЦУ у Београду за 24. мај 2012. године, на славу Удружења Ћирилица, у којој ће учествовати и Стефан Немања Рашанин.
https://album.cirilica-beograd.rs/picture.php?/1201/category/krv_za_cirilicu