Србска дијаспора – део свеукупног србског бића

 Србска дијаспора је виртуелна Србија, односно друга Србија расејана широм планете. Како је настајала, нестајала и опстајала србска дијаспора, објаснићемо у наставку текста.

Снагу српске нације чини, како Матица са укупним природним и друштвеним ресурсима и историјским наслеђима, тако и свеукупна биолошко-умна енергија и економска моћ србског народа независно на коме се делу планете налази. Управо због тога, српску дијаспору треба и посматрати као интегрални део свеукупног србског корпуса. Степен његове кохезије увек је у сразмери са друштвено-економским приликама и политиком у Матици, односно са снагом њених конститутивних чинилаца.

Уводне напомене

Кроз векове, од постања па до данашњих дана, Србе прати судбина сталних ратова, деоба и сеоба. У дугој србској историји није пронађена национална стратегија са којом би се обезбедио одржив мир, демографска стабилност и свеопшти напредак.
Бивша нам заједничка држава обухватала је готово половицу Балканског полуострава и бројала близу половицу његовог укупног становништва. Више од половине у њој су имали Срби, који су у балканским размерама најбројнији народ, а њихова матична земља централни део Балкана и његов кљуц. Балканско полуострво је најповољнија природна веза између западне и средње Европе са Блиским истоком и Медитераном. Спојна и транзитна функција Балкана, одређивала му је трајне вредности геополитичког положаја, сто је значајно утицало на историјска збивања, одређивала његову етно–демографску сложеност и културно–цивилизацијску стварност. У тако сложеним условима србски народ је на тромеђи цивилизација између три царства уз велике жртве одиграо и улогу Пијемонта Југославије која је настала и нестала у двадесетом веку.

Ради се о територији која има велико геополитичко значење, са бурном историјом пуном драматичних обрта, где су се сударали интереси и успостављале границе цивилизација и интересних сфера између Истока и Запада. У близини је и повучена граница измедју источног и западног Римског царства. Ту је кроз цео средњи век било поприште сукоба римско-немачких и византијских царева. Ту је непосредно и линија раскола католичке и православне цркве. Ту су се одиграли најсуровији сукоби хришћанства и ислама. Ту су геополитичке интересе имали – Турска, Аустрија, Русија, Немачка, затим Енглеска, Француска и у новије време Америка.

Чести ратови односили су све предности повољног географког положаја који је, према писању нашег научника Јована Цвијића, њихов и главни узрок. Да би што сликовитије приказао његов значај и сталне претензије великих сила, Цвијић пише да су Срби саградили кућу на путу. Како је могуће трајније остварити његове ,,особине спајања и прожимања” и истовремено очувати територијалну и биолошку целовитост на овако сложеном и замршеном балканском геополитичком чворишту, питање је свих питања. До сада није пронађена стратегија са којом би се неутралисале аспирације великих сила. Као што је и поменуто, преко наше територије укрштају се путеви и сударају интереси Запада и Истока и сучељавају цивилизације, религије и културе. То је ,,капија’’, односно главна стратешка тачка преко које империјалне силе одувек настоје проширити своју хегемонију. Надаље, кроз Србију протиче Дунав у дужини преко 580 километара који представља хидрографску и саобраћајну кичму Европе. Контрола тога водног пута је други важан мотив сталних претензија и насртаја. Ето, то су неки од узрока честих насртаја и ратова, а поводи су измишљани према тренутним потребама. У највише случајева земља је после ратова распарчавана, а народ подстицан на свађе и поделе како би се неутралисао србски утицај. У режији западних сила недавно је демонстриран такав сценариј. Прво су протерани Срби из Републике Српске Крајине, а потом су отцепили Црну Гору да Србија не би имала излазак на море. Косово и Метохију су силом отели, а Републици Србској не дозвољавају да се припоји својој Матици. Све су то последице неизграђене адекватне националне стратегије. Вековима нисмо успевали створити трајније стратешко партнерство и пријатељство са неком европском силом да би неутралисали сталне насртаје. Увек смо невоље сами подносили. Истина, понекада је Русија била уз нас, али у принципу када је год нама било тешко и Русија је била у тешкој ситуацији.

Из ратова смо увек излазили биолошки десетковани, расељени и економски уништени, па је значајан део преживеле популације тражио економску егзистенцију изван своје Матице. Тако је настајала Србска дијаспора. Нажалост, морамо констатовати да је исељена популација од Косовског боја па до краја 19. века потпуно одрођена (исламизација, католичење, асимилација) и национално обесвешћена. На то су утицали разни чиниоци у које можемо убројати велике раздаљине и лоше тадашње комуникације, као и агресивно понашање домицилне политике, вере и културе према дошљацима. Губљењем контакта са својом Матицом, неминовно је доводило до асимилације са тамошњим народима.

Настајање Српске дијаспоре.

Од почетка исељавања па до данашњих дана бележена су само масовна исељавања, а стихијска и појединачна исељавања остајала су и не примећена па нису ни записана. Зато ћемо се и у овом тексту фокусирати само масовне таласе исељавања.

1. И с е љ а в а њ а  п о с л е  К о с о в с к о г  б о ј а.
Одма после Косовског боја уследиле су турске одмазде и велики зулуми који су натерали србски народ на масовно исељавање. Тај егзодус трајао је десетинама година, а нарочито се интезивирао после пада Смедерева и Српске деспотовине 1459 године. Бежећи испред злочина, Срби су напуштали своја огњишта само да би сачували голе животе.

2. И с е љ а в а њ е 1690. г о д и н е.

Друго масовно исељавање десило се из истоветних разлога као и прво. Тада је Пaтријарх Арсеније Трећи Чарнојевић 1690. године године, пред најездом турских злочина, повео део србског народа на север. Његова намера није била да се тамо Срби стално населе, већ да се биолошки сачувају и да отуда крену у ослобађање својих огњишта. Нажалост, турска моћ је све више јачала на Балкану па су тамо Срби заувек и остали. Задржали су се у северним деловима данашње Војводине, а највише у јузним деловима Мађарске, претежно у регији око Сент Андреје. Од тада па до данашњих дана, у тој регији асимилирано је преко 98 одсто србског народа.

3. И с е љ а в а њ е 1737. д о 1739. г о д и н е.

После Аустријско-Турског рата 1737. до 1739. године – у коме су и Срби учествовали на страни Аустрије у борби противу Турака – уследила је турска одмазда. Правили су стравичне злочине над србским народом па је то приморало Србе на ново исељавање из своје Матице. Тако долази до трећег таласа масовног исељавања под вођством Патријарха Арсенија Четвртог.

4. И с е љ а в а њ е у XVIII в е к у  п о з н а т о  п о д  и м е н о м ,,П у т  н а  и с т о к”

Ново масовно исељавање Срба у XVIII веку, познато под именом “Пут на исток”, опет је проузрочено турским злоделима. Због неподношљивих злочина, Срби су породично напуштали своја огњишта само да би сачували животе. Прву групу исељеника предводио је 1751. године пуковник Јован Хорват, а другу групу 1752. године генерал Јован Шевић и пуковник Рајко Прерадовић. Населили су се на просторе данашње Украјине и Русије. И ово је био пут без повратка.
Сеоба је било и после Првог Србског устанка, али се не могу окарактерисати као масовна исељавања.

5. И с е љ а в а њ а  к р а ј е м XIX  и  п о ч е т к о м XX в е к а.

Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века дошло је до петог масовног исељавања Срба које се разликује од пређашњих, јер је уследило искључиво из економских разлога. Углавном, у овом таласу Срби су се исељавали из пасивних Динарских предела – Херцеговине, Лике, Босанске Крајине и Црне Горе. Пут их је водио у САД, Канаду и Јужну Америку.

6. И с е љ а в а њ е  з а  в р е м е  Д р у г о г  с в е т с к о г  р а т а.
Ново масовно исељавање десило се у току Другог светског рата и непосредно у поратним годинама и то искључиво из политичких разлога. Због неслагања са комунистичким режимом Срби су се исељавали у западне земље и тако је настала бројна политичка емиграција.

7. Е к он о м с к а   е м и г р а ц и ј а  од 1960. д о 1990. г о д и н е.

Велика економска емиграција уследила је у периоду од 1960. до 1990. године када су Срби одлазили на привремени рад и то претежно у земље Западне Европе.

8. И с е љ а в а њ е  о д 1991. д о 2000. г о д и н е.

Ново масовно исељавање десило се, у периоду од 1991. до 2000. године, због тешког живота под суровим санкцијама које су уведене нашој земљи, као и због бујања грађанског рата на просторима бивше СФРЈ. У овом таласу највише се присилно иселио Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине. Тамо је, уз помоћ западних сила, проведен прави етнички инжењеринг од стране тамошњег већинског народа.

9. И с е љ а в а њ е  п о с л е 2000. г о д и н е.

Нажалост, због немогућности обезбеђења егзистенције, исељавање се наставило и после промене власти и друштвеноекономског система 2000. године и оно још увек траје. Углавном одлазе млади и школовани стручњаци чији се одлазак интезивирао у последње три године. Стално осипање и губљење тог “биолоско-умног блага” не може се ничим надокнадити. Овакав одлив младих и школованих људи – у свету познат под именом “браин-драин”- катастрофално ће се одразити на економско-технослоски опоравак и будућност Србије.

Као што је већ и поменуто, наши исељеници до краја деветнаестог века су асимилирани са тамошњим народима где су се и доселили, па овде можемо говорити само о дијаспори коју чине – економска емиграција с краја деветнаестог века, политичка емиграција из Другог светског рата, економска емиграција после шездесесетих година прошлог века, затим присилно исељени Срби из Хрватске и БиХ од 1991. године до краја прошлог века, као и емиграција која настаје после 2000. године. Они данас живе у више од 100 земаља, а највише их има у САД, Канади, Аустралији и земљама западне Европе. И поред тога што је Матица веома мало урадила за дијаспору, наши исељеници су у великој мери сачували своју самобитност – језик и писмо, културу, веру и обичаје.

Према писању Славка Вејновића у књизи “Срби у дијаспори”, данас у расејању живи четири милиона Срба који су сачували своју самобитност. Слични су податци и Српске Православне Цркве, мада има и неких истраживача који указују да у расејању данас живи око седам милиона Срба који су сачували своју самобитност и припадност свом народу. Ипак, у овом тексту задржаћемо се на податцима Српске Православне Цркве.

Данас Срби у дијаспори имају тројак статус и то: статус исељеника – у САД, Канади и Аустралији, статус националних мањина – у Румунији, Мађарској, Македонији и Хрватској, (док у Словенији и Албанији немају ни статус националних мањина) и статус грађана Србије на привременом раду у иностранству – претежно у земљама западне Европе.
Под дијаспору не можемо подвести Црну гору, Косово и Метохију и Републику Српску, јер су то српске земље које су засада одвојене од своје Матице.

Односи Матице и дијаспоре

Наши исељеници су у прошлости доживљавали разне прогоне, неправде и понижавања од власти у Матици. Комунистички режим их је сматрао народним непријатељима и било им је онемогућено да одржавају контакте и сарадњу са образовним, научним и културним институцијама у Матици. Само су потајним везама преко своје родбине одржавали неку врсту контаката са Матицом. Супротно су се понашале неке друге републике бивше СФРЈ према својим исељеницима. Зато је Србска Православна Црква, као и много пута кроз историју, стално окупљала и сабирала своје ,,стадо”. Дружење и упознавање на Богослужењима јачало је њихове жеље да се боље организују и више друже. Формирали су разна удружења, клубове и културно-уметничка друштва путем којих су чували и на потомке преносили – србски језик, културу и обичаје. Тако су наши исељеници, уз мисију Српске Православне Цркве и своје самоорганизовање, чували и очували своју самобитност.

Тек после распада СФРЈ, почели су се отопљавати односи Матице према Србима у дијаспори. Формирано је и министарство за Србе ван Србије. Почеле су се успостављати везе и контакти са удружењима и клубовима наших исељеника, а и они су се почели интезивније интересовати за своју Матицу. Неки од њих су после 50 и више година први пут посетили своја родна огњишта. Њихова наталожена жудња прерасла је у велика очекивања. Очекивали су да ће одма бити изједначени са грађанима у Матици, односно да ће добти држављанство Србије, право активног и пасивног гласа, повратак одузете имовине и др. Своје жеље преточили су у захтеве и исте поднели Влади Србије. Медјутим, тадашња власт, вероватно због процене да неће моћи контролисати бирачко тело дијаспоре, није испунила њихове захтеве, а истовремено је од њих очекивала значајнију економску помоћ у тим судбоносним временима. Пошто захтеви исељеника нису испуњени, нереално је било и очекивати њихову већу економску помоћ. Познато је, да без права нема ни обавеза, па су зато само братски односи остали на нивоу обострано лепих зеља и очекивања.

Тек доношењем Митровданског Устава, који је Србија донела 2006 године, створени су услови да наши исељеници могу добити држављанство и остварити друга грађанска права. Медјутим, треба напоменути да није направљена остала неопходна надградња путем које би се регулисало практично остваривање њихових права. Нису направљена законска акта са којима би се прописале процедуре и начин остваривања активног и пасивног права гласа, организација и начина гласања, као и начин остваривања осталих уставних права. Није законски прецизирана ни квота коју би требали имати исељеници у институцијама власти. Од свега тога, засада је остављена само теоријска могућност исељеницима да могу гласати у дипломатским представништвима у земљама у којима живе иако је познато да то право не може остварити на малом броју гласачких места чак ни један промил исељеника.

Матица би морала посветити већу пажњу тој другој Србији, односно Србима у расејању.

Дијаспора – интегрални део Матице.

Данас на нашој политичкој сцени постоје заговарања о две Србије унутар своје суверене територије и то:

-,,Реформска”- како себе називају заговорници подела које чине невладине организације, вазалне политичке странке и групе глобалиста и

-,,Ретроградна” – како је заговорници називају, а коју спадају државотворне и патриотске политичке странке, удружења, културне инстититуције и националносвесни грађани.

- Надаље, постоје још и поделе на ,,добре Србе’’ који живе у Матици и оне ,,лоше’’ који живе у расејању.

Овакве и било какве друге поделе су веома штетне и опасне по србско друштво и његову будућност. Зато се треба стално борити против свих подела које разједињују србски народ. У уводном делу текста је речено шта су нам кроз историју поделе донеле.

 Било би нормално да се говори само о местима у којима Срби живе, односно о Србији која је Матица свих Срба и дијаспори која је одредница за Србе који живе у расејању. То значи да се разлике могу правити само по местима живљења Срба, а никако се не смеју делити на оне ,,добре’’ Србе који живе у Матици и оне ,,лоше’’ који живе у дијаспори. Надаље, погубно је делити Србе и по било којим другим основама као нпр. – ,,реформске’’ и ретроградне’’, републиканце и монархисте, четнике и партизане и …. Срби, ма где да живе и ма које идеолошке погледе имају, они чине свеукупни Србски корпус. Из плурализма интереса, идеја и жеља, треба демократски изналазити најбоља решења за српску будућност.

Због тога и сматрамо да је дијаспора интегрални део Матице. Србски корпус не чини зброј неких територија или државица, већ обједињена биолошка и интелектуална енергија Срба независно где они живе. На оваквом обједињавању и стварању српске кохезије треба стално радити. То не може бити краткорочни задатак, већ трајни процес. Предности оваквог обједињавања се огледају у следећем:

- Обједињени и уједињени Срби, постали би респектабилан чинилац у светској заједници.
- Проширио би се утицај Матице у светској прерасподели ресурса и у прерасподели глобалних политичких односа.
- Дошло би до концентрације искустава и знања, а поред тога привукао би се и капитал, као и високе технологије у Матицу и
- Матица би се стабилније и брже развијала.

Имајући у виду да у дијаспори живи преко четири милиона Срба међу којима је преко 300.000 високообразованих и више од 5.000 доктора наука, одговорни у Матици би морали што хитније започети процес трајног обједињавања свеукупног Србског бића. То што Срби живе у разним земљама света, представља само компаративну предност за Матицу. Највећи део њих живи у замљама које су економски и технолошки развијеније од Србије и нама су потребна њихова знања и искуства. Стварањем монолитног Србског корпуса, створиле би се реалне претпоставке за улагање њиховог капитала и уношење савремених технологија, као и привлачење осталих инвеститора који би допринели бржем опоравку и развоју земље.
Коначно, 2009. године донесен је Закон о дијаспори, али у истоме нису многе ствари регулисане па се намеће потреба за његовим изменама и допунама. У изменама Закона и у осталима актима требало би јасно регулисати обавезе Матице према дијаспори, као и права и обавезе наших грађана у расејању према Матици.

*П о д  о б а в е з а м а  М а т и ц е  п о д р а з у м е в а  с е:

- Cпровести попис Срба у дијаспори, направити базу података и увести их у бирачке спискове.
- Омогућити нашим исељеницима да могу гласати у местима становања и направити правила по којима ће гласати – електронски или на неки друго прихватљив начин.
- Направити квоте које ће дијаспора имати у органима власти, као и правила по којима ће наши исељеници предлагати своје кандидате за органе власти у Матици.
- Успоставити најједноставнији начин издавања србских докумената свим нашим исељеницима.
- У сарадњи са клубовима и удружењима у дијаспори, успоставити најефикаснији облик организовања Српске дијаспоре.
- Увести позитивну дискриминацију према нашим исељеницима за изградњу кућа и отварање производних погона који би запошљавали нпр. преко 10 радника.
- Регулисати начин и организацију отварања школа за децу наших исељеника као и начин на који ће се снабдевати са уџбеницима.
- Предвидети начин обезбеђивања учитеља и наставника из Матице за школе у дијаспори.
- Успоставити одржив систем очувања србског језика, културе, вере и обичаја код наших исељеника.
- Уз доношење неопходних законских аката, требало би израдити националну страатегију која би обавезивала све политичаре и владе у Матици да изграђују јединство у свесрбском корпусу, независно од земље у којој су рођени и где данас живе, као и јединство Српске

Православне Цркве у Матици и дијаспори.

- Направити одрижив концепт помагања културно-уметничких друштава у дијаспори.
- Израдити концепт међусобног помагања и лобирања за Српске интересе у свету.
- Успоставити систем одржавања сталних везе између Матице и дојаспоре.
- Макроекономском политиком Србије, требало би стално градити повољан правно- економски амбијент који ће мотивисати наше исељенике да инвестирају у сво