Тмушић Степанов: Проверено: руског њет, или како нас је запад „ослободио“ од Руса

У времену када се цео свет било из економских, било из политичких,  културолошких, верских, или историјских разлога, окреће путу који води до Капије Русије, наша Србијица попут Феме из ''Покондирене тикве'' у жељи да се ''унтерхалтује'' по немецки, клечи нa oтирачу пред вратима запада, вратима понижења, вратима која се отварају кваком заборава, вратима иза којих ће заувек лебдети сенке наших жртава из оба светска рата, затим жртве ратова деведесетих година прошлог века, када је на штету србског народа комадана Југославија и жртве бомбардовања из 1999. године. 

Да смо ми као држава ''осим света'', што би рекао наш паметни народ, најсликовитије сведочи положај  руског језика у школству Србије. Место руског језика у школама Србије је за било које цивилизовано друштво апсолутно неприхватљиво, али смо га ми и те како прихватили. Огромном броју српске деце се, под изговором да је то због утицаја јавног мњења, ускраћује могућност да се упознају са великом руском културом и цивилизацијом. Очигледно је да су поједине политичке структуре са запада у Србији формирале јавно мњење преко појединих политичких партија и невладиних организација, папагајски понављајући да нам без запада нема живота, да без субкултуре нема културе, да без лаких романа нема књижевности и оно што је најгоре, неки страни језици су неслужбено проглашени за ''модерне'', а руски језик је стављен на највишу полицу у ормару нашег школства и културе уопште, на полицу која се зове ''да се не баци'', или ''може затребати''. Сви знамо да је стварима са те полице, пре или касније, једини пут – канта за отпатке.

У свакој озбиљној држави, која има озбиљно школство, која води рачуна о свом подмлатку, у школским програмима такође постоје ''изборни предмети'', међутим њих одређује држава, а ученик бира од оног што му је понуђено. У нашој држави, пак изборни предмет, када је страни језик у питању, најчешће зависи од политичких структура, које су наше школство довеле до најниже васпитне степенице и тачке на којој ученик у систему образовања није васпитаник, него муштерија која је увек у праву, па се тако у наставу уводе језици под притиском ''јавног мњења'' а преко ''заинтересованих родитеља''. Тако је, осим матерњег – србског језика, енглеског који је ''испод жита'' истиснуо руски језик као први страни језик, у школе уведен још један западни језик (најчешће немачки) па седмогодишњаци и десетогодишњаци, који још немају представу ни о својој нацији, о националним системима вредности, учећи прво један, а за пар година још један западни језик, усвајају туђе, несловенске моделе понашања и системе вредности, што је потпуни образовни, васпитни и политички промашај, и својеврсни етноцид. 

Опште је познато да је након политичких промена везаних за 5. октобар 2000. немачки језик у наше школство ушао на велика врата и то на штету – опет руског језика. Када су та врата постала тесна од 2007. године је у основне школе уведен други страни језик и поново се масовно уводи немачки. Већ идуће године немачка влада, преко фондације Ханс Зајдел и организације (GTZ- организација за техничку сарадњу) у сарадњи са министарством просвете Србије, МУП и Педагошког друштва Србије у оквиру пројекта ''Добро дошли у Немачку''  отворено и без увијања, организује путовања српске деце и омладине у Немачку (примају се само активни студенти тј. политички опредељени за ЕУ, а за остале, 'леба нема). Добродошлица подразумева, како се у документима програма и наводи, ''богат политичко – образовни програм'', а какав је то програм, најбоље је показао пре неки дан (13.2.2012.) амбасадор Немачке у Србији Волфрам Мас. Он је ''едуковао'' наше студенте, учеснике пројекта ''добродошли у Немачку'' и наравно, уместо развијања љубави према немачком језику, он је садио и усађивао мржњу према Русији. 

Ове школске године је у средње школе стигла генерација, која је 2007. почела да учи немачки у основној. Министар образовања у већ започетој школској години доноси одлуку да реформише први разред средњих школа и да се други страни језик ради по програму за пету годину учења, што је аутоматски значило да је руски језик као други језик, тј. почетни, (у гимназији и економској школи) збрисан из првог разреда средње школе. Наравно да га догодине неће бити у другом разреду, кроз две године у трећем и тако ће школске 2014/2015. место руског језика заузети немачки језик, у Војводини скоро стопостотно (само је понегде француски) и то баш на седамдесету годишњицу победе над фашизмом! 

Немци су очигледно најбоље научили ону Стаљинову: ''Образовање је оружје, чији ефекат деловања зависи од онога, ко тим оружјем влада и против кога је оно уперено.'', а потомци Брозових генерала и функционера и њихови трабанти су били идеалан тим за провођење ''реформи'' образовања чији је главни циљ био и остао да се створи то ''ново  србско биће''. 

Фондација Ханс Зајдел је кренула у акцију усрећивања Срба, а нарочито српске деце, одмах, након уклањања Слободана Милошевића. У школе је буквално утеран немачки језик, наравно, на штету руског. Тада су сви директори школа, замењени новим, жутим, како би језик народа чија је застава црно-жута, могао несметано да уђе у школске учионице и ђачке главе. Методика увођења језика је била ''транспарентна''. Министарство је  бирало, то јест аминовало избор директора, директори су бирали разредне старешине, старешине предлагали чланове Савета родитеља, а Савет родитеља је предлагао, или подржавао, или прећуткивао избацивање руског језика и увођење немачког. Све по пропису и по закону. Некада се истина дешавало да су директори, који су били ближе власти, или који нису имали опозицију у колективу, прескакали и савет родитеља и било које друго тело и уводили немачки. ''Деца су изабрала језик'' – чујемо и читамо ових дана по медијима, али се није могло чути да то није тачно, да ђаци например попуне пријаве и обележе жељени језик, а оно опет буде само немачки. Родитељи углавном замршени у тешком животном опстајању у Србији нису ни придавали томе неки значај. Језици, који су поред руског језика ''отпали'' са наставне листе су само колатерална штета. Циљ је био истерати руски. Зашто? Е тај циљ је зацртан и мета одређена, много раније него смо и сањали. Србија је право заморче у остваривању русофобске политике запада, чија је осовина Вашингтон – Ватикан – Берлин. 

Још 1945. године док се тенковске и пушчане цеви и цеви Каћуша нису биле ни охладиле, између Америке и Немаца потписан је уговор о сарадњи у области обавештавања и шпијунаже. Немачку страну на овом договарању и уговарању је заступао генерал Рајнхард Гелен командант обавештајног одељења генералштаба Вермахта - сектор исток, а америчку актуелни шеф обавештајне службе САД, Вилијам Донован и будући први шеф ЦИА-е Ален Далес. Овај други је познат по изразитој мржњи према Словенима, Русима посебно.

Није много ни била, а тек сада више није никаква тајна да су досијеа нациста, хитлерових обавештајаца, спаљена после рата (више од 250), као и то да се из документима ЦИА-е, са којих је скинута ознака ''тајни'', може сазнати да је САД пригрлиле много више нациста, него што се претпостављало. На хиљаде их је радило за америчку обавештајну службу. У једном извештају немачких аутора, под називом ''Хитлерова сенка'', се износи да је мрежа хитлерове обавештајне службе за Истoчну Европу и арапскe земље остала нетакнута после Другог светског рата, а радило се о неколико хиљада људи.

Балкан, нарочито православни је увек био болна мета немачких нациста и фашиста, па је тако и након другог светског рата, Југославија била под специјалном лупом немачке агентуре, али све до 1962. године, немачка је само ''гледала и слушала'', а од те године, када је дошло до сукоба у  врху КПЈ, Немци су поново пригрлили усташке елементе у Хрватској. Број агената БНД у Југославији се значајно увећава од 1966. године, а да нису само гледали и слушали него и вредно и педантно – по немачки радили сведочи једно од првих политичких ''пролећа'' на тлу Европе – ''Хрватско пролеће'' (1971.год), када је држава Југославија поприлично дестабилизована, на штету србског народа. Када је на чело БНД  дошао  Клаус Кинкел (1980.),  посао разбијања Југославије је кренуо  пуном паром. Да подсетим да је операцијама бомбардовања Београда 1941. године је командовао фелдмаршал Кеселринг, а НАТО операцијама против Срба 1999. године, је командовао син  Хитлеровог фелдмаршала, Рајнер Кеселринг.

Већ поменута фондација Ханс Зајдел, након бомбардовања 1999. године и уклањања Слободана Милошевића, ногом отвара врата Министарства просвете и спорта и кроји тесан јелек за српску децу и професоре руског језика. Није згорег подсетити се и чињенице да је амерички Конгрес је 1959. године донео закон који Америку проглашава заштитником народа који живе у комунизму. То није све: осим што је и уведен  празник под називом ''Недеља покорених нација'', овај закон (PL 86-90) обавезује Сједињене Америчке Државе да ''брину о народима под комунистичким режимом''. Наравно да се све ово односило пре свега на Русију.

Први задатак фондације Ханс Зајдел, након уклањања С. Милошевића свакако није био да поправи 190 школа, које су порушене током бомбардовања. Тај задатак је обелоданио министар просвете Гашо Кнежевић, јавно и пред ТВ камерама: ''Професори руског у Србији имају 6 месеци да се преквалификују у професоре енглеског језика, или нека иду. Нова власт је решила да раскине са свим траговима комунизма, а пошто у сваком професору руског језика чучи мали комуниста, руски језик мора бити укинут''. Истина овде се не спомиње немачки језик, али то је само зато ''Да се Власи не досете''. Од марта 2003. године фондација Ханс Зајдел добија појачање из Немачке, своју десну руку, у  виду глобалистичке организације за техничку сарадњу GTZ d.o.o. (Deutsche Gesellschaft für Technische Zusammenarbeit (GTZ) GmbH). GTZ организација је у оквиру пројекта ''Реформа стручног образовања'' ушла 32 школе из Србије, у пројекту учествују више од 1000 наставника и скоро 6000 ученика, у документима GTZ је јасно написано да је циљна група пројекта – млади оба пола, узраста од 13 до 19 година, то јест ученици два последња разреда основних и два последња разреда средњих школа, а региони Београд, Крагујевац, Западна Србија, пре свега Ужице и Санџак, јужна Србија и Војводина, нарочито Суботица, као и чланови разних етничких групација и удружења. Тако се ''спонтано'' десило да је тренутно немачки други старани језик по заступљености у нашим школама.

Избацивање руског језика из србских школа и масовно увођење немачког, је само један од видова ревизије резултата другог светског рата. Тачно је да нигде не пише да је немачки наметнут ђацима – а у огромном проценту је наметнут, нити пише да је руски протеран – а протеран је. Све је урађено у рукавицама западне демократије уз пуну подршку медијског геноцида над нашим народом.                    

Амбасадор Руске Федерације у Србији, господин Александар Васиљјевич Конузин је био у праву када је приликом уручења ордена Светог Саве, рекао да има сазнања да се руски укида у школама. Тај податак он није измислио, него га добија од професора руског језика ''на терену'', када борави по Србији, а сада га је добио и од професора, који су били на пријему код њега, а у току великог семинара ''Зимска школа руског језика у Београду'' (од 10. до 13. фебруара). На том семинару су професори прихватили  Апел за повратак руског језика у школе Србије, чији је аутор потписник ових редова. Изјава министра просвете и науке Жарка Обрадовића да ''ђаци бирају језик'' не одговара чињеничном стању.

Очигледно је да га његови сарадници нетачно обавештавају, најблаже речено. Било би добро да је прво упитао професоре руског језика за право стање ствари, па да тек онда одговори на тврдњу амбасадора Русије. Господин Конузин је 10. јануара ове године говорио на отварању 50. Скупа слависта Србије, који је одржан на Филолошком факултету у Београду. Говорио је о истом проблему, али су медији Србије игнорисали овај скуп, као што га је игнорисао и министар Обрадовић, иако је обележаван значајни јубилеј међународно признатог научног скупа. Послао је свог заменика Весну Филу, која је на лицу места демантовала саму себе. У покушају да заташка истину о немачком језику, рекла је да се језици у нашу наставу уводе према тренутној популарности, а која се постиже преко ТВ серија, које се  приказују у Србији. Затим је препоручила Русији да у Србију шаље више ТВ серија, па ће код деце и родитеља заинтересованост за језик порасти. Међутим није  навела које се то немачке серије приказују код нас, или је можда имала на уму ''Отписане'', ''Козару'', ''Битку на Неретви'', ''Прозван је пети три''?. 

Паметан свет покушава да, оно што збиља није добро, окрене  на ону страну да не буде горе, да лоших последица буде што мање, па је ово ипак била прилика да се деца у раном добу, уместо са деструктивним и затупљујућим цртаним филмовима са запада сретну и са питомим руским бајкама и продуховљеним руским цртаним филмовима, да науче прелепе руске песме, а да се касније упознају са заједничким коренима нашег и руског народа, са најљудскијом књижевношћу на свету, да чују реч једноверног, братског народа и јединог који брани и може одбранити Космет... 

Велики руски писац, филозоф и публициста Александар Херцен је написао роман под насловом ''Кто виноват?'' (Ко је крив?). Знамо одговор напамет, а на питање ''Шта да се ради?'', што је такође наслов романа другог великог Руса, филозофа и књижевног критичара Николаја Чернишевског (''Что делать?''), професори руског језика одговарају да ће се сложно борити за повратак руског језика у школе Србије и да се боре за руски језик, не само како би очували своја радна места, него зато што су свесни, колико ће србска деца изгубити, ако у току школовања не буду имали прилику да барем дотакну врата ризнице зване руска цивилизација, а што се противника руског језика тиче њима поручујемо да у тој борби нећемо учинити ни један корак назад, или ти на руском ''Ни шагу назад!''
Зашто?

Зато што је о руској уметности, култури и њеним духовним висинама довољно рећи, то јест поновити тврдњу Б. Асафјева:

''Ако би се из светског сликарства уклонило руско сликарство – свет би потамнео.
Ако би се из светске музике уклонила руска музика – свет би оглувео.
Ако би се из светске књижевности уклонила руска књижевност  - свет би занемео.''

Радојка Тмушић Степанов