За ким не звоне звона?

На једном од руских државних ТВ канала премијерно је приказан документарни филм „За ким не звоне звона“- о драматичној судбини манастира и храмова на Косову. Без обзира на чињеницу да је филм био приказан веома касно ноћу, забележио је велику гледаност, тачније 119 000 гледалаца је видело овај филм.

После премијере, поразговарали смо са сценаристом Сергејем Барабановим.

Сергеј, зашто је за филм изабран управо овај назив?

- Овај назив је сам по себи већ интересантан, јер сам радио као војни новинар руске телевизије у време рата у Босни и на КиМ. И посебно то што се дешавало на Косову је оставило дубоки траг на мојој души. Пре овог филма, последњи пут сам на КиМ био 2004. године и потпуни је утисак био да ће се на славну историју православља у овом крају ставити тачка, јер су сви манастири лежали у руинама, а људи бежали одатле. И када смо планирали овај филм, колега Григориј Илгудин и ја смо смислили такво име, јер звона већ одавно не звоне- јер нема ни храмова, ни верника. Тако ми је све то изгледало у том тренутку. И када сам почео рад на филму, видео сам да сам погрешио. Али, назив смо ипак оставили.

Па ипак, шта Вас је подстакло на снимање овог филма, то што Вас је ситуација лично дирнула или жеља да се о трагедији исприча и покаже што широј пиблици?

- Тако се све догодило, да сам током живота, много радио на просторима бивше Југославије, у то време, то је још увек била једна целовита држава. Био сам у свим републикама, волео сам и даље волим тај народ, без обзира што их је сада заправо 6. И наравно, то што сам видео током рата, оставило је страшан утисак на мене. И најстрашнији утисак, за мене као православца, оставили су ти разрушени манастири. Та је рана остала у срцу. И све време сам хтео да причам људима о томе, о тој страшној трагедији. У кинематографији је све прилично споро и ево, требало ми је 8 година, како би овај филм био снимљен.

Каквој сте се публици обраћали, на какву сте публику рачунали током снимања филма?

- На какву? На све. На све житеље Руске Федерације, зато што су овај филм верници примили веома дубоко, а млађи, иако је њих мање, такође су примили фимл. Морам рећи да код нас у Русији, посебна осећања гајимо према Србији. И чак и они људи који су далеко од политике. Такав је пример помало неочекиван. Код нас у руским фудбалским клубовима игра неколико играча из Србије. Када би другим иностраним играчима додавали лопту, публика би их просто бодрила. Али, када је својевемено Видић играо у Спртаку или Короман или Пјановић, при додавању лопте, публика је викала „Србија, Србија“. По мени, ово већ много говори.

- Током снимања филма, Ви сте много разговарали са Србима на Косову, како су они оценили пажњу коју Русија поклања њиховој трагичној судбини?

Људи се са једне стране захваљују за помоћ, а са друге су веома огорчени, што нисмо могли и што тада нисмо успели да задржимо КиМ у оквирима Србије. Јер, да смо ми на неки начин учествовали, то би било скопчано са ратом, људи схватају, да ми то нисмо могли да урадимо и захвални су за политичку помоћ и за то што помажемо у реконструкцији манастира Високи Дечани. Русија је одвојила материјална средства и сада тамо раде рестауратори. Људи су захвални и за подршку коју им пружамо у светским институцијама. Шта ће даље бити са Косовом? Јер, овако како је сад, тако остати не може. Не верујем да ће се на овоме завршити. Рано је ставити тачку.

Филм „За ким звона не звоне“ слушаоци радио станице „Глас Русије“ могу погледати на нашој интернет страници serbian.ruvr.ru

Владимир Путјатин,