Јубилеји: два века Дикнеса сусрет на Темзи који се није догодио

Достојевски и Дикенс

Већ некоилико година многи западни историчари књижевности су били убеђени да се прослваљени енглески романописац Чарлс Дикенс, чија се двестогидишњица рођења слави  целе ове, 2102.  године у читавом свету, лично познавао с једним од највећих руских писаца и мислилаца XIX века, Фјодором Михајловичем Достојевским.  Њихов сусрет, који  пажјивим разматрањем свих чињеница  има све мање изгледа да се догодио, постао би ван сваке сумње украс у биографији оба славна  светска писца, енглеског и руског.  И највероватније је да су из тих разлога у  сусрет два велика” Д”, Чарсла  Дкенса (1812-1870 ) и Фјодора Михајловича Достојевског (1821-1881) брзо поверовали, јер, Боже мој, све се тако лепо уклапало.  

Код Енглеза је Дикенс увек био  први-после Шекспира

У енгелској књижевности има много сјајних имена, али са посбеном љубављу савремени чиатоци, како британски, тако и они ван Острва, односе се према два аутора класика-Шекспиру и Дикенсу.  Њихов живот и стваралаштво до дана данашњег привлачио је људе који су далкео од науке и књижевности, о обојици са изузетним интересовањем пишу британски медији, а велики јубиљеј Дикенса, 200. годишњицу рођења, добио је посебну, сталну  рубрику у Гардијану (Тhе Guardian).  При свему томе, традиционално се сматра да је биографија  Шекспира бела мрља( премда у самој ствари чињенице из његовог живота и ствралаштва су документовано поткрепљене ) док, с друге стране, о Дикнесу сваремна наука практично зна све.  Тим је  интерсантније да се у биогафији овог славног романописца  могла открити нека нова, раније непозната страница, као што би био његов сусрет са Фјодором Михајловичем, о чему се никад раније није спомињало. 

Неколико фондова за изучавање Шекспира  и Дикенса

За изучавање стваралачког наслеђа  најславнијег енгелског и светског драмског писца Виљема Шекспира  основано је у Великој Британији неколико фондова, као и велики Дикенсов фонд за проучавање генијалног проманописца  :Тхе Дицкенс Феллоwсхип,који обједињује све поклонике његовог стваралаштва, не само научнике ,него и обичне читаоце.  У тај фонд, основан 1902.  г., који има разгранату мрежу са око 50 филијала, распрострањених  на територији Велике Британије и САД, може да се учлани савко ко то жели. После приступања ,члан асоцијације добија низ погодносто, као на пример право на бесплатну посету Музеју  Чарлса Дикенса у Лондону,претплату на часопис Тхе Дицкенсиан који излази три пута годишње. Овај часопис објављује студије научлника из целог света који се баве проучавањем дела великог енглеског реалисте, критике, истраживачке материјале  који се односе на пишчево дело, рецензије на књиге, позоришне представе и филмове настале по његовим романима. Тако је једна од најзанимљивјих рубрика у часопису посвећена личној пишчевој преписци,  ту се публикују до тада непозната, случајно пронађена  писма најславнијег  енглеског романописца. 

Како је настала хипотеза о суерту два” Д “  

У причи о сусрету Дикенса  с Достојевским управо је једна публикација објављена у часопису Тхе Дицкенсиан одиграла кључну улогу. Укратко испричана историја  појаве хипотезе о  сусрету  два писца настала је   овим редом:

Године 2002.  у једном од чланака зимског броја Тhе DickensiaN  објављен је у енгелским преводу одломак из писма које је ко бајаги написао Достојевски свом доктору који га лечи, Степану Јановском, датирано 1878.  У њему се псиац сећа како се 1862. г. у редакцији књижевног часопсиа “Алл тхе Yеар Роуанд” лично сусрео са  Дикенсом. Најинтересантније у свему томе  је то што су међу писцима заподео садржајан и дубок разговор, тако је из писма произилазило како је енгелски романоисац причао Достојевском о неједнозначности  свог унутрашњег света, управо због тога што су  у њему суспростављене две противуречне личности: добра и зла.  Касније су баш детаљи овог разговора  убедили неке истраживаче да поверују како  је до сусрета у редакцији часописа “Alp the Year Round”  заиста и дошло.
 
Хипотза прихваћена као стварни догађај

Хипотеза је била прихваћена  као стварни догађај, па  је последњих година неколико специјалсита за Дикенса у својим радовима на ту тему позивало на чланак у часопису и наводно писмо Достојевског.  Сусрет два романописаца је био признат као  истроријски факат пошто га је велики познавалац  Дикенсовог дела научник Мајкл Слестер унео у своју биографију Дикенса објављену 2009.  У којој такође наводи одломак из писма Достојвског лекару Јановском. 

Више питања него одговора

Хипотезу о сусрету  Дикенса и Достојевског  и разговора  који су два велика писца том приликом водила прихватио је као чињеницу озбиљни научник и у њу више нико није сумњао.  Све док Мајкл Холингтон ( Мицхаел Холлингтон ), специјалиста за енглеску књижевност и посебно за Дикенса, није у њу посумњао и почео да је детаљно проверава.  Он за јубилеј Дикенса припрема двотомну биогарфију под насловом “Дикенсов утицај у Европи “( Рецептион Цхарлес Дицкенс ин Еуропе).  Приликом увода у нове детаље у овој биографији о наводном сусрету два” Д,”намеће се  много више питања него одговора који би на њих могли уследити. 

Пре свега Холингтона је збунило због којих то разлога је Достојевски пуних 16 година  ћутао о свом наводном сусрету са знаменитим енглеским писцем.  Овде  би се с разлогом могло претпоставити да је аутор “Злочина и казне “и “Идиота “ о свом сусрету са Дикенсом морао још неком испиричати, а у писму је та чињеница поменута, ето, само један једини пут.  И управо тај податак, да је о сусрету  два велика писца сачувано само једно сведочење у писму, учинило се истраживачу Холингтону веома сумњиво. 

Сумњиви извор у фамозном  часопсиу из Казахстана  

Најпре је писац најновије, двотомне Дикенсове биографје у којој  проучава његов утицај на  европску књижевност, решио да потражи руски извор на који се позива аутор студије у часопису Тхе Дицкенсиан.  Испоставило да је то тобожње писмо Достојевског било публиковано 1987. г у неком научном часопису који је излазио у Казахстану.  Холингтон се обратио за помоћ свом колеги, једном  русисти са Кембриџа са молбом да прештампа то периодично издање, али русиста тај часопис и поред свих напра у Казахстану није могао пронаћи.  Чак се показало да  је у ауторитативном, академском 30-томном издању сабраних дела  Достојевског ( 1972-1990. ), и један том писама, али међу њима, нажалост, нема и оног писма Јановском у коме се тобоже спомиње сусрет са Дикенсом. У енциклопедији “Достојевски “ објављеној 2003.  Холингтон  је нашао  и пет писама Јановском, али  су сва она  била написана  знатно раније  од оног у коме се наводно описује тај сусрет на Темзи са аутором “Давида Коперфилда “. 

Кратак пут од мита до хипотезе 

Међутим,  и сам Холингтон,као и многи други савремени историчари књижевности  који се баве животом и делом Чарлса Дикенса, на почетку је са великим ентузијазмом прихватио хипотезу о сусрету двојице романописаца.  Треба истаћи да су два велика књижевна ствраоца свога времена заиста могла да се сретну, а имали би и о чему разговарати, о психологиј књижевних ликова  пре свега, па је управо та реална могућност њиховог сусрета и послужила као основа за  настанак мита.  Међутим, доста је тешко одредити кад се мит претворио у хипотезу и колико су томе допринели научне погрешке. 

Аутор из Дикенсовог друштва и сам  жртава фалсификата?

Црња мрља у свему овом је баш тај “славни “часопис из Казахстана. Зашто је раније непознато писмо Достојевског,које представља само по себи ретко и са данашњег становишта  драгоцено откриће,било објављено управо тамо, није позанто.  Савим је могуће да није ни било ни писма, па ни самог часописа  и онда испада да је аутор чланка у Тхе Дицкенсиан све то измислио.  С друге стране,  није сасвим искључено да се 1987. г, у некој периодичној публикацији  у Казахстану  могао појавити неки слични  чланак, исфарбрикован и да прође поптуно незапажено и онда испада да је аутор из Дикенсовог друшта сам постао жртва тог фалсификата.  На крају крајева, детаљи навдени у чланку у Тхе Доцкенсиан не остављају сумњу да је писмо написано руком човека коме биографија Достојевског у целини није непозанто штиво.  Не треба искључити ни могућност да су оба материјала била фалсификована, а у научном свету изазвала ефеакт “лепог открића “о којему су се гласови ширили  без неоходних допунских провера. 

Дикенс и Достојвски су се заиста могли срести 

Најинтерсантније  је у свему томе што су се ипак, без обзира на све те конструкције, Дикенс и Достојевски заиста могли срести.  Познато је да је 1862.  славни руски писац допутовао у Лондон где је у то време живео Александр Херцен, који је такође необично ценио Дикенса и посветио му безброј хвалоспева.  Отуда Хелингтон и претпоставља  да је Херцен, као “предводник” невелике руске колоније  која се формирала у престоници Велике Британије, у поптуности могао организовати сусрет два велика и популарна писца.  Међутим, да је до тог сустрета и дошло, домаћин Дикенс и његов гост из Русије Достојевски  су могли разговарати само уз посредовање неке треће особе или пак на фрнацуском.  Ради се о томе што Достојевски, иначе веома образован, који је течно  читао и говрио француски и немачки, нажалост, није знао и енглески.  Дикенсова дела је он читао или на француском и немачком  или пак на руском језику.  Познато је да је  док је био у прогонству у Сибиру молио да му поред осталих књига пошаљу и “Давида Коперфилда “.  У то време овај славни Дикенсов роман је штампан на на руском језиклу у  часопису “Отаџбински записи “ у преводу  Иринарха Веднеског, који је, узгред буди речено, и сам маштао о сусрету са Дикенсом. 

Велики утицај Дикенса на руску књижевност, па и на Достојевског 

Подсећамо да је у то време већина романа, повести и одломака из дела енглеских аутора   публикована у Русји у  књижевним часописима  што је сведочило о популарности Дикенса о којему су са поштовањем  и уважавањем писалуи многи књижевни критичари  од Бјелинског до Плетњова. Средином XИX века, кад су већ били на руском преводу објављени  и одломци из “Посмртних записа”,“Пиквиског клуба”, “Божићне приче” и још нека  његова дела, утицај Дикенса на руску лњижевност био је очигледан и он није мимоишао ни Достојевског.  ”Ми на руском језику разумемо Дикенса, уверен сам, скоро као  и  Енглези, па чак га  и  воилимо  ништа мање од његвоих земљака, ове речи  Достојевског  су добро познате.  Многе омиљене Дикенсове теме нашле су наставак и одраз  у стваралаштву руских писаца –од “малих људи “ до сложеног света великог града, од чистоте  дечје  душе и хришћанских  основа  сваке моралности до рушилачког дејства бездуховног свакидашњег живота  и целе галерије друштвених порока и изопачености. 

Велики број студија о паралели Дикенса и Достојевског 

Паралелама у стваралаштву Дикесна и Досотјевског посвећен је велики број фундаменталних истраживања ипоказало се да  су ти писци  били толико  блиски један другом, тако да су се кадгод срели, имали би о чему да попричају, заједничке теме би брзо нашли. Међутим, машта и фантазија које су својстевне књижевном стваралаштву, за науку нису пригодне, па би отуд уместо питања “Јесу ли се срели Дикенс и Достојевски?”  било примереније поставити друго питање: ”Ко је то измлислио да  су се они срели?”
На то питање узалудно је чекати одгвор из једноставног разлога што се оно  и нема  коме поставити. У тој замршеној причи десио се још један не мање чудан случај-аутор тог чланка у часопису Тхе Дицкенсиан, чије име Мајкл Холингтон из етичких разлога је молио да се не спомиње, доживео је саобраћајни удес, о чему је  саопштено на сајту Дикенсовог фонда.  Његово стање је још увек тешко, па је поптуно немогуће да се од њега било што сазна о том наводном писму Достојевског о тобожњем његовом сусрету са Дикенсом. 

Тајна, коју су тако волела оба писца, као што се види, остаје неразјашњена.