Почетак уједињења Русије и Украјине

Планови Кремља, међутим, сежу много даље од пуког обнављања порушеног у последњих пола деценије. Да ли је Јануковичево упадљиво наглашавање (само) економског зближавања са Москвом на трагу тих великих очекивања? То је главно питање за аналитичаре и многи од њих ће рећи да је Јануковичева реторика у складу са његовим (проруским) предизобрним изјавама, али се већина неће усудити да прогнозира дугорочне перспективе украјинско-руских односа. Да ли је, ипак, и у овом тренутку могуће детаљније и дубље дешифровање „московског Јануковича“? Јесте, под условом да се наредних месеци покажу као тачне неке темељне претпоставке, неопходне за такву анализу.

ЕКОНОМСКИ ОПОРАВАК

Који је главни украјински приоритет? Економски опоравак, изнад свега. Од Јануковича, који је као премијер својевремено успевао да постигне рекордне стопе привредног раста, сада народ очекује да понови те успехе и земљу подигне из „наранџастог пепела“ у који је Украјину претворила Јушченкова ватрена антирсука политика. Чак и поједини Американци сада признају да је то била велика грешка. Рецимо, Џек Метлок, амерички амбасадор у СССР-у од 1987. до 1991, који је у Москви радио и у време Карипске кризе и авганистанског рата, поручује ових дана да „Украјина никада неће бити успешна без добрих односа са Русијом“. „Ниједној украјинској влади не бих саветовао да има Русију за непријатеља. Украјински националисти начинили су велику грешку потискујући руски језик и културу“, оценио је Метлок петогодишњи учинак „наранџасте револуције“, чији је главни циљ био одвајање Украјине од Русије и улазак у НАТО.

 

Јануковичеве преговоре са Москвом одређује и то што руске интересе у црноморском региону потпомажу Италијани, кроз кооперацију „Јужни ток“, а Французи су спремни да испоруче Црноморској флоти четири најсавременија ратна брода

Сада Метлок подржава решење проблема Црноморске флоте у Севастопољу (Јушченко је захтевао да Руси напусте Крим после истицања споразума 2017. године) и сматра да „амерички бродови морају да се повуку из Црног мора, као зоне традиционалног утицаја Русије“. Тешко је поверовати да ће Американци послушати свог дипломату, јер би то означило и њихово повлачење из целог кавкаско-каспијског региона, укључујући Грузију и Азербејџан, и одустајање од гасовода „Набуко“. Међутим, није ни то сасвим искључено, јер „Набуко“ тешко може бити реализован, а позиција Вашингтона у овом региону пољуљана је кварењем односа са Анкаром (због признавања турског геноцида над Јерменима), која отворено најављује приближавање Москви. После одласка Јушченка, ни Кијев више није америчко упориште, а Грузијац Михаил Сакашвили не представља озбиљну снагу, јер је одавно ушао у фазу када покушава да седи на бајонетима. Американцима остају још Бугарска и Румунија, односно јалова нада за Барака Обаму да ће своју срећу наћи у спрези са овим бившим Хитлеровим и Стаљиновим савезницима. Руске интересе у црноморском региону потпомажу Италијани, кроз кооперацију „Јужни ток“, а Французи су спремни да испоруче Црноморској флоти четири најсавременија ратна брода.

Да би Јанукович (потпуно свестан ових геостратешких промена), могао да испуни економска очекивања Украјинаца, мораће претходно да испуни многа очекивања Москве. Да је спреман за ту улогу, својски се трудио, чак и симболичким гестовима, да покаже у првој посети источном суседу у својству шефа државе. Положио је венац на гроб Незнаног јунака, покрај вечне ватре у Александровском Саду. Најавио је свечане војне параде широм Украјине 9. маја, на 65. годишњицу победе над фашизмом. И обећао је да ће до тог датума решити и питање спорних „хероја Украјине“, фашистичких сарадника Романа Шухевича и Степана Бандере, које је у овај ранг уздигао Јушченко. Одбацујући улазак Украјине у НАТО („као европске ванблоковске државе“), Јанукович је спреман и да подели са Русијом и гасовод који је Јушченко обећао Американцима. Дојучерашња премијерка Јулија Тимошенко, која се после изгласавања неповерења у парламенту повукла у опозицију, већ је оптужила Јануковича да „поклања Русији украјински гасовод вредан 150 милијарди долара“.

Али, по свему судећи, у игри су много крупнији жетони. После украјинских председничких избора, у Москви све отвореније, додуше још увек незванично, говоре о потпуној реинтеграцији на постсовјетском простору. У неколико фаза и на новим принципима. Могуће да је управо то имао у виду и Путин, када је са Јануковичем пред камерама разменио неколико пријатељских реплика. Констатујући да између две земље у многим областима привреде постоји „веома велика узајамна зависност“, напоменуо је да „морамо веома много да урадимо да надокнадимо прпуштено, изгубљено, а у неким случајевима и разрушено у нашим односима“. Јанукович се сложио и додао да треба „направити ревизију свега што се десило у протеклих пет година и уклонити све препреке“. Украјински лидер је подвукао и да жели „снажну промену односа“, а Путин му је спремно одговорио: „Онда приступите Царинском савезу“.

То је, заправо, питање над питањима и једина права загонетка руско-украјинских односа. Осим реалне интеграције, Јанукович не може да понуди Москви ништа што она већ нема. Ако је реч о НАТО-у, према последњим истраживањима приступање западној алијанси подржава тек 24 одсто Украјинаца. Али зато се 65 одсто испитаника изјаснило за улазак у руски војни блок, Организацију споразума о колективној безбедности (ОДКБ), у којој су, поред осталих и Белорусија и Казахстан – управо чланице Царинског савеза у који Путин позива Јануковича. Ако је у питању статус руске Црноморске флоте, тешко је и замислити да би иструлела украјинска морнарица могла силом да је избаци, поготово што две трећине становника Крима чине национално веома свесни Руси. Зато ће компромис бити нађен. У најгорем случају, Москва има резервне луке у Новоросијску или на територији Абхазије. Што се гасовода тиче, и ту је Кијев у дефанзиви, јер су Северни и Јужни ток осмишљени баш да би се тај адут Украјини избио из руку. Јанукович и сам признаје да је његов главни циљ да се у будућности бар не смањи транзитни проток гаса кроз Украјину.

Зато једина истински добитна украјинска карта јесте интеграција са Москвом, у замену за енергенте, тржиште и инвестиције. Са руске тачке гледишта, Украјина је карика која недостаје у ланцу у коме су још Белорусија и Казахстан, да би се створио заједнички економски (а потом и безбедносни) простор, који ће бити отпоран на утицај спољних фактора. С обзиром да Украјина у наредних 20 година сигурно неће ући у ЕУ и НАТО, жељене привредне резултате Јанукович може да оствари само кроз најширу интеграцију са Москвом, Минском и Астаном. Не треба ни сумњати да ће Русија поставити управо тај захтев Украјини. У супротном би ризиковала да наседне на провидну америчку игру, по принципу: хајде сада ви храните Украјинце из свог џепа, док се ми не опоравимо и не организујемо нову „наранџасту револуцију“.

 

Од Јануковича народ очекује да земљу подигне из „наранџастог пепела“ у који је Украјину претворила Јушченкова ватрена антирсука политика

Не, Русија ће тражити чврсте обавезе Кијева, ако овај жели економску помоћ и сарадњу. Јанукович је већ напоменуо да би он радо ушао у Царински савез, само да, ето, није чланства у Светској трговинској организацији (у којој главну реч воде Американци) и позвао Русију, Белорусију и Казахстан да се интегришу на принципима СТО-а. Али, игра је тек почела и за претпоставити је да ће, суочен са милионима гладних на улицама, морати да преиспита своја становишта. Да је тако, сведочи и појачана доза „шаргарепе“ коју му нуди ЕУ најновијом изјавом да „да Украјина може да поднесе кандидатуру за чланство, као и свака европска држава која признаје принципе слободе и демократије“, а у изглед му је стављено и укидање виза.

Оволику љубав Брисела евроатлантски Јушченко могао је само да сања, а сањао би и Јанукович да се на Западу нису уплашили интеграције Украјине и Русије. Али, пошто добро зна да се кандидатурама и визама не може нахранити народ, „европрагматичном“ Јануковичу (термин његове сараднице Ирине Бережне) преостају за куцање само врата Путина и Медведева. Путин тражи улазак у Царински савез, а Медведев подршку новој европској безбедносној архитектури. Прво је замена за ЕУ, а друго за НАТО. Трећег нема. Карте су подељене, сада игра Јанукович.