Сви под једну шљиву, а шљива у граду

На пророчанство о Србима којих ће бити толико да ће стати под једну шљиву, али и о Бугарима, Хрватима, Албанцима, Литванцима, Румунима са сличном судбином помислићете кад погледате недавно објављену мапу Европе која показује раст – смањење броја становника по општинама у периоду 2001–2011. године.

Мапа буди асоцијацију на поменуто црно пророчанство зато што Србија, Бугарска, Албанија, Литванија, Румунија, Хрватска... у последњeм међупописном периоду, по броју становника, расту једино у главним градовима и у подручјима уз њих, док остале општине, мање-више, губе становништво. Неке до један одсто годишње, неке до два процента, а многе и више. Што значи да су ове са више од два одсто у десетогодишњем периоду у мањку за петину становништва. На основу чега преостаје да закључимо да ће ови простори, ако се ништа не промени, за педесет година бити готово пусти.

Мапу Европе с приказаним детаљним кретањима броја становника објавио је немачки Савезни институт за грађевинско, урбано и просторно истраживање (ББСР), а она указује на велике разлике, рецимо, између земаља југоисточне Европе и оних на западу континента, мада и унутар развијених земаља постоје депопулациона подручја (источни део Немачке, делови Шпаније, Данске, Португалије, југ Италије).



Ипак, на западу континента број становника већином расте, док је на југоистоку и у прибалтичким земљама разлика између главног града и осталих простора веома изражена. Нарочито су по томе карактеристичне Албанија и Бугарска. Највећи део територије ових држава обојен је тамноплавом бојом, што значи да су у последњих десет година те општине изгубиле бар петину становништва. У Албанији су црвеном бојом означени једино Тирана и Скадар, а у Бугарској осим Софије и подручје уз обалу Црног мора, што значи да су једино то простори који су повећали број становника. У Литванији и Летонији у демографском плусу само су главни градови Вилнус и Рига, у Хрватској Загреб и територија уз Јадранско море. У Црној Гори тамноплаво је северно подручје, а занимљиво је да и Грчка на великим површинама бележи максималан демографски минус.

Становништво у Србији у благом је порасту у Београду, Новом Саду и Нишу, док су остали делови територије (без Косова) у мањем или већем минусу. А највиши проценат депопулације бележе граничне општине према Румунији, Бугарској и Хрватској.

Мапа немачког института се односи на период 2001–2011, међутим исте трендове статистика је бележила и ранијих година, а и после 2011. Размере демографског пражњења су зато израженије ако податке посматрамо у дужем временском периоду. На пример, општина Зајечар је, рецимо, 1991. године имала 71.000 становника, а 2011. – 57.000, Трстеник је 1991. имао 55.000, а данас 41.000, Кула је 1991. имала 49.000, а прошле године 42.000 становника...

Сви за Београд

Највећи број општина у Србији које нису у близини Београда и Новог Сада региструју видно смањење броја житеља док, с друге стране, готово све београдске општине са приградским насељима бележе мањи или већи раст. Додуше, и тај раст је резултат досељавања, а не природног прираштаја, али у већини осталих делова државе нема ни досељавања ни позитивног природног прираштаја. Будући да се ништа битно у том правцу неће променити ни у следећих двадесет-тридесет година (наравно, ако се не суочимо с великим спољашњим миграцијама), зато се намеће питање да ли ће Србија и остале ,,тамноплаве земље“ у некој далекој будућности постати ,,земље градови”. И да ли ће народи који сада у њима живе бити сконцентрисани на ширем подручју једног или неколико градских центара са околином, то јест испод једне или две-три шљиве.

Бранислав Радивојша