Луј-Филип Први: краљ и крушка

Последњи француски монарх, који је носио титулу краља био је Луј-Филип I, који је земљом владао од 1830. до 1848. године с надимком „краљ-грађанин“ («le Roi-Citoyen»). Овај представник Орлеанске гране династије Бурбона уместо титуле краља Француске и Наваре (roi de France et de Navarre), која се сматрала феудалном, узео је титулу краља Француза(roi des Français), која је подразумевала национални карактер монархије.

1832. године у Паризу је изашао трактат „Физиологија крушке“ (La Physiologie de la poire), који с овим сочним воћем ипак није имао никакве везе. Зато је дело, чији аутор је био наведен као „вртлар“ Луј Бенуа (под овим псеудонимом се крио адвокат и новинар Себастјан Пејтел) имало директне везе с последњим француским краљем Луј-Филипом.

Иако се на први поглед, тамо радило о само две крушке. Успеху овог памфлета допринела је карикатура. Карикатуриста Шарл Филипон је насликао сличицу „Метаморфоза краља Луј-Филипа у крушку“. У свека четири фазе монархов портрет се претварао у плод крушке. Исто тако као што се својевремено Орлеански војвода претворио у „краља Француза“.

„Краљу-крушки“ подсмевали су се како је ко могао. На насловној страни издања Le Charivari у фебруару 1834. године текст је био уобиличен као гигантска крушка. Исти овај Шарл Филипон нацртао је „пројекат споменика крушке-искупитељке“ на тргу Револуције управо на оном месту где је гиљотиниран Луј XVI (на литографији је заиста приказана огромна крушка, посађена на импонзантни пиједестал).

Али зашто баш крушка? Облик главе „краље Француза“ с високо постављеном фризуром заиста је подсећао на трошну, презрелу крушку која само што се не распадне. Зато се облик Луј-Филипа тако лако и трансформисао у воће. Главни сатиричан набој био је у игри речи: poire не означава само крушку, већ још и будалу, неотесанка. Идеја претварања портрета „буржоаског краља“ у крушку била је по укусу фрондирајуће публике и популарност карикатура „краља-крушке“, које су се преселиле са страница Филипонових "La Caricature" и "Le Charivari" у различита демократска издања, прво је прекорачила границе Париза, а затим и Француске.

По угледу на Филипона метаморфозу краља је приказивао Оноре Домје. Карикатуриста Буке је приказао у облику „Крушке и њених семенки“ не само самог Луј-Филипа, колико систем власти, чије је он оличење био. Париски дечаци, достојни преци савремених писаца графита, моловали су крушку на тротоарима и зидовима кућа. Популарност филипоновске крушке била је тако велика да су се за време Луј-Филипа воштане фигуре овог воћа продавале као сувенири с опозиционарским потекстом.

А шта је с личним гастрономским навикама „краља-крушке“? Луј-Филип је у свако доба године устајао у 6 сати ујутру. Купао се хладном водом, слушао је писма дипломатских агената, која је читао секретар. Затим је пио шољу јаке кафе. У 10 сати је био умерени доручак, за који се често служио пржени кромпир. За ручак је Луј-Филип обично јео тањир две врсте помешаних чорби. Затим би појео кувано пиле с пиринчем. За ручком је пио чисту воду, а на крају трпезе би попио пола чаше старог кларета. Појео би грозд грожђа и устајао од стола.