Борис Тадић је миц по миц, Еулекс по животно питање у преговорима, признао независно Косово, има већ и двије године. А како не би изручио Младића, који је ипак пролазан човјек, док је комад србског суверенитета вјечан. И суштина постојања једне државе.
И није Ратко Карађорђе. Милош Обреновић је знао зашто је кумову главу послао у Стамбол. Спријечио је рат и ризик да Србија изгуби и оно мало што је имала. После је заимала више, па још више. То је политика и доношење тешких одлука. Да не причамо како је Обреновић остао неприкосновен на власти...
Вјеровати да актуелна власт у Србији неће испоручити Младића ако буде у прилици, исто је као и вјеровати да се може и стиснути и прднути. И Косово и Европа, и 1000 евра Динкићевих акција и јачање економије.
Моменат у ком је ухапшен Младић је интересантан по томе што је једини након 10 година, у коме хапшење ономе на власти није однијело ни један глас (или бод у јавности). Јер Борис Тадић нема куд мање и нема куд доле, за њега би још гласали само чланови ДС. Људи који од тога имају директног интереса.
Хапшење Младићево доноси му нешто бодова. Мало додуше, али људи који су дигли руке од „Европа нема алтернативу“ и „само нек се не понове деведесте“ и одлучили да не изађу на следеће изборе, (јер су сви исти) сада су мало живнули.
А шта ја мислим о Хагу
Ако ћете право, не видим никакву разлику између анкетираних који говоре о Младићу, и оних који су говорили ономад о Дивјаку: Он је наш херој, он је одбранио овај народ, нек свако за своје злочине одговара, али не овако, нисмо ми њих него су нас...
На свепрожимајућем фејсбуку сам протестовао против пресуде Анти Готовини. Не зато то волим садашњу Неовисну Државу Хрватску, већ што је мој став о Хашком трибуналу једнак у свакој прилици: Суд који ослободи Насера Орића и Рамуша Харадинаја, суд који потплаћује свједоке да свједоче против Шешеља, НЕМА ПРАВА ДА СУДИ ИКОМЕ.
Али тај суд постоји, и немамо механизам да га бојкотујемо. И не треба у једном моменту говорити како је пресуда Готовини назнака да ће се у Хагу истина ипак пробити, а онда се жалити кад се том суду приведе Младић. Просто не иде, дволично је и са промјенљивим ставом у зависности како нам одговара.
И 170 је превише
Република Србска је деценију након догађаја, оформила независну комисију са циљем да испита догађаје око Сребренице 1995. Према њеном извјештају, неколико хиљада муслиманских војника убијено је у покушају да се пробије из србског обруча и прође кроз територију РС до Тузле.
Овај налаз високи тиранин Педи Ешдаун је оцијенио скандалозним, те тадашњем предсједнику Драгану Чавићу испоставио на потпис ону исту причу која се спремала и прије сребреничког јула '95, а то је прича о 6 до 8 хиљада стрељаних заробљеника. (Како без оштећења заробити 6000 хиљада наоружаних људи који неће да се предају? Нећу вам рећи, ваљда је јасно да то не иде).
Али у том извјештају комисије коју је именовала Република Србска пише да је више од 170 муслимана убијено из непосредне близине, и да имају трагове везивања на рукама. Можда 170 дјелује ситно у односу на 6 или 8 хиљада, али то је страшан злочин, и за то неко мора да одговара. Не видим ко је најпозванији да одговара, ако не комадант цијеле акције на Сребреницу. Па да се доказују чињенице и истина. Како је то дозвољено и зашто није кажњено.
Али, и опет али
Док су српске власти чекале да прође вријеме, да народ добије анестезију, да се охлади и од Ратка, и од кризе, ништа није учињено да се деконструише прича о Сребреници. Да се из јавног дискурса избаци прича о 6000 стрељаних заробљеника, која се запатила и на РТС.
Да се наново тражи пребројавање. Колико је од тих 6 или 8 хиљада било мртво прије јула 1995., колико је погинуло са пушком у руци при пробоју, колико је убио Насер Орић и њему одани људи, а колико је погинуло након изласка из Сребренице на другим фронтовима.
Не говорим овде ни о чему што нисам чуо од муслиманских бораца, у свједочењима у документарним програмима емитованих ових дана.
Из Широког у Монтенегро
Али коме је то падало на памет, сем Стефану Каргановићу. Наша власт је сматрала за битније да нам дође Лени Кравиц, да организујемо Ноћи шампиона у боксу и свјетски шампионат у рафтингу.
Али ко сад мисли о томе, кад је битније какве је јагоде наручио Младић, и чијих аутора тражи књиге (руских класика Тохоља, Гогоља и Толстоја, рекли би на Б92).
Ко се још пита да ли је Додик морао да оде у Широки Бријег да би из хрватских уста чуо „Убиј убиј Србина“? Јел сад битно да ли им је показао средњи, или три прста? Није, битно је да је за његов пут и обезбјеђење у Широком издвојено нешто буџетског новца, које се могло потрошити за нешто битније. А није се требало трошити, јер у Широком Додик и његова Игокеа не би прославили титулу. И да су побиједили, изборили би мајсторицу у Лакташима.
Све су то ствари које пролазе мимо нас, док ми мислимо о томе да ли је Ратко био у Лазареву, или је доведен. А небитно је! Битно је зашто нисмо истину тражили прије, а не тек сад кренути у потрагу. Па каква год да је та истина.
Зато ја на крају морам споменути мада није тема, али је срамота до неба да се о томе говори само један дан или ни толико: Црногорски режим је убио Александра Пејановића! Човјека на правди Бога пребијаног скоро на смрт, па се још усудио да о томе прича и тражи правду.
Мислите о томе кад кренете на море у Монтенегро.