Крај аме­рич­ке им­пе­ри­је на ви­ди­ку

Др Ми­ла Алеч­ко­вић Ни­ко­лић ис­так­ну­ти европ­ски и срп­ски ин­те­лек­ту­а­лац не­у­мор­ни бо­рац за срп­ску исти­ну, за “Огле­да­ло” го­во­ри о Ко­сме­ту, не­рас­ки­ди­вим ве­за­ма са на­шом ју­жном по­кра­ји­ном. Сво­је­вр­сни ам­ба­са­дор свог ро­да ука­зу­је на не­ми­нов­но ства­ра­ње ан­ти­гло­ба­ли­стич­ког све­та на че­лу са Ру­си­јом.
– На Ко­смет од­ла­зим од ма­ле­на, иа­ко сам ро­ђе­на у Бе­о­гра­ду. Та­ко сам вас­пи­та­на. Сва­ке го­ди­не сам са мај­ком и по­кој­ном Де­сан­ком Мак­си­мо­вић, као де­те пу­то­ва­ла у на­шу ју­жну по­кра­ји­ну. Би­ли су то за ме­не ве­ли­чан­стве­ни ча­со­ви на­ше исто­ри­је. Мај­чи­на ро­ђе­на тет­ка Је­ле­на Тр­пи­нац је би­ла про­фе­сор на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји. Она ме је, дав­но, пр­ви пут од­ве­ла да ви­дим ка­ко су та­да под ша­то­ри­ма жи­ве­ли Ал­бан­ци. Би­ло је то дру­го вре­ме и Ал­бан­ци су би­ли мир­ни­ји не­го да­нас, или је ба­рем та­ко из­гле­да­ло. Гру­па ал­бан­ских же­на су у то вре­ме са тет­ка Је­ле­ном, Срп­ки­њом, ко­ју су из­у­зет­но по­што­ва­ле, пр­ви пут, без фе­ре­џа, пу­то­ва­ле по Евро­пи. Ка­сни­је сам мно­го слу­ша­ла о оцу Ма­ка­ри­ју из Де­ча­на, и ње­го­вом чу­ве­ном ви­ну, ко­је је да­ро­вао го­сти­ма. Слу­ша­ла сам и о мла­дом, не­ста­лом Ла­за­ру Вуч­ко­ви­ћу. По­кој­на Да­ра Је­врић је код нас до­ла­зи­ла, за­тим Ра­де Зла­та­но­вић и мно­ги дру­ги хра­бри и да­ро­ви­ти љу­ди с Ко­со­ва и Ме­то­хи­је. Це­ло мо­је де­тињ­ство не­рас­ки­ди­во је ве­за­но за Ко­смет. Ка­да је мај­ка на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји до­би­ла Ор­ден ца­ра Ду­ша­на, ре­кла ми је та­да: “Ја ви­ше не мо­гу да хо­дам. Но­ге су ми бо­ле­сне, са­да ћеш на Ко­смет че­шће ићи ти”!

• На­пи­са­ли­сте пи­смо Бан Ки Му­ну. Да ли је ва­ша ини­ци­ја­ти­ва да се Пећ­ка па­три­јар­ши­ја про­гла­си цен­тром Ср­ба све­та уро­ди­ла пло­дом?
– Сре­ћом је­сте. Пи­смо му је упу­ће­но у име не­ко­ли­ко ве­ли­ких срп­ских ор­га­ни­за­ци­ја у све­ту, али ми­слим да смо сви ми би­ли у те­ле­па­ти­ји. Чи­ја год да су­тра бу­де, тре­ба све­ту скре­ну­ти па­жњу на то да је та зе­мља срп­ска до­тле док су кљу­че­ви Пећ­ке па­три­јар­ши­је у ру­ка­ма три и по ми­ли­о­на Ср­ба у све­ту. То ујед­но зна­чи да мо­ра­ју да нас спро­во­де и чу­ва­ју, у би­ло ком тре­нут­ку и би­ло где. Ово је и по­зив свим су­на­род­ни­ци­ма да у Пећ од­ла­зе, спа­ва­ју у Ко­на­ку, пу­ту­ју и ви­де шта од по­сло­ва мо­же да се по­кре­не, где да се по­мог­не. По­вра­так је и да­ти не­кој фа­бри­ци срп­ско име, на­пра­ви­ти про­из­вод ко­ји ће у свет оти­ћи са срп­ским сло­ви­ма.
Ове го­ди­не смо бо­ра­ви­ли као европ­ска гру­па, а по­сле нас су до­шли Ср­би из Аме­ри­ке. Већ је на­ја­вље­на по­се­та Ср­ба из Ау­стра­ли­је. Иде­ја је по­че­ла да жи­ви. При­ми­ле су нас игу­ма­ни­ја Фе­вро­ни­ја, ма­ти Вар­ва­ра и Рад­ми­ла Шу­го­вић из Ко­ла се­ста­ра из Пе­ћи. На­ша До­бри­ла, ко­ја се по­сле ви­ше де­це­ни­ја жи­во­та у Па­ри­зу вра­ти­ла на сво­је Ко­со­во, до­че­ку­је у Пећ­кој па­три­јар­ши­ји го­сте це­лог све­та. Она је сво­је­вр­сни “ми­ни­стар спољ­них по­сло­ва”. Од­не­ли смо по­моћ. Снаб­де­ли смо Го­ра­жде­вац и са не­ко­ли­ко сто­ти­на срп­ских исто­риј­ских ча­со­пи­са за де­цу, пре­гле­да­ли ме­ди­цин­ским апа­ра­ти­ма све мај­ке и игу­ма­ни­ју. Ра­ста­нак је сви­ма био бо­лан, те­жак. Али, од­ла­сци ће се, убе­ђе­на сам, ум­но­жи­ти.

• У При­зре­ну је не­дав­но одр­жа­но пре­да­ва­ње Ује­ди­ње­них на­ци­ја о по­ми­ре­њу два на­ро­да. Та­да сте из­ла­га­ли. Реч­ју и де­лом да­ли кон­кре­тан до­при­нос за­сту­па­ју­ћи, бра­не­ћи срп­ску исти­ну. Ве­ру­је­те ли у по­ми­ре­ње Ср­ба и Ал­ба­на­ца?
– Као пси­хо­лог ве­ру­јем у пси­хо­ло­шко по­ми­ре­ње из­ме­ђу свих на­ро­да пре­ко по­је­ди­на­ца у тим на­ро­ди­ма. Пси­хо­ло­шки ни­во је нај­ду­бљи. Ни­јед­на по­ли­ти­ка не мо­же са­свим да га ис­ко­ре­ни. Али, ту по­сто­ји зам­ка. Под па­ро­лом “по­ми­ре­ња” че­сто се про­ту­ра да­ва­ње те­ри­ро­ри­је и да­ва­ње 70 од­сто еко­но­ми­је. Јед­но­став­но ка­жем – мо­же­мо да се по­ми­ри­мо као љу­ди, да се не ко­ље­мо, да не па­ли­те цр­кве. Али, не­ка сва­ко на­ста­ви сво­ју по­ли­тич­ку бор­бу. По­бе­ди­ће онај ко има бо­ље ар­гу­мен­те и ви­ше сна­жних при­ја­те­ља у све­ту. То сам ја­сно пре­до­чи­ла на по­ме­ну­тој кон­фе­рен­ци­ји, по­ку­ша­ју­ћи да из­бег­нем зам­ку да по­мир­љи­вост зна­чи да­ва­ње те­ри­то­ри­је и еко­но­ми­је, ре­сур­са и ру­да, да­кле на­шег бо­гат­ства.

• На­кон све­га што нам се де­си­ло шта ми­сли­те мо­же ли да­нас се ве­ро­ва­ти Ује­ди­ње­ним на­ци­ја­ма?
– И да­ље ве­ру­јем у Ује­ди­ње­не На­ци­је, не­ка­да­шње “Дру­штво на­ро­да”, јер је то све што нам је оста­ло. За­то сам и при­ста­ла да пре­да­јем на њи­хо­вом фа­кул­те­ту. Ује­ди­ње­не На­ци­је су и да­ље под аме­рич­ком кон­тро­лом. Али, она по­ла­ко по­пу­шта, јер је не­за­до­вољ­ство у све­ту огром­но. Аро­ган­ци­ја је до­сти­гла та­кав сте­пен да функ­ци­о­не­ри дру­гих зе­ма­ља мо­ра­ју да се из­ви­ња­ва­ју кад год скре­ну од ан­гло­сак­сон­ске по­ли­тич­ке или је­зич­ке ли­ни­је. За­то сам на­мер­но пи­смо Бан Ки Му­ну пи­са­ла на фран­цу­ском је­зи­ку, ко­ји он на­рав­но зна и го­во­ри. Са аме­рич­ким и ен­гле­ским функ­ци­о­не­ри­ма од са­да го­во­рим ис­кљу­чи­во на фран­цу­ском или ру­ском је­зи­ку. Тек та­да смо рав­но­прав­ни. Не­ма ни­ка­кве ви­со­ке по­ли­ти­ке ако се за­не­ма­ре иден­ти­те­ти дру­гих на­ро­да.

По­бе­ђе­ни по­бед­ник

У књи­зи “О До­му и Ис­ко­ну” пи­са­ла сам о на­шем ар­хе­тип­ском пси­хо­ло­шком и мо­рал­ном чво­ру ко­ји сам под­ве­ла под је­дан на­слов Алек­сан­дра Ди­ме “По­бе­ђе­ни по­бед­ник”, по­ку­ша­ва­ју­ћи да об­ја­сним ка­кав је траг у пси­хи мо­ра­ла да оста­ви чи­ње­ни­ца да сте у ко­сов­ској бит­ци мо­рал­но по­бе­ди­ли, али фи­зич­ки го­то­во не­ста­ли. Да­нас гле­да­мо то исто.

Ве­ру­јем да ће се за не­ко­ли­ко го­ди­на Ује­ди­ње­не На­ци­је из­ба­ви­ти из кан­џи аме­рич­ког ту­тор­ства, као и УНЕ­СКО, и опет по­ста­ти мул­ти­по­лар­не. Ве­ру­јем и да ће наш век би­ти век об­но­ве Ује­ди­ње­них На­ци­ја, или тог ве­ка уоп­ште не­ће би­ти, да па­ра­фра­зи­рам Мал­роа.
• Ви сте члан вр­ло озбиљ­не Ме­ђу­на­род­не по­ли­тич­ке гру­пе. Ре­ци­те нам не­што о то­ме.
– Пр­во­бит­но, ру­ска ад­ми­ни­стра­ци­ја ини­ци­ра­ла је јед­ну “Ин­тер­на­ци­о­нал­ну по­сма­трач­ку гру­пу’ ко­ја је тре­ба­ло да бу­де не­ка вр­ста пан­да­на по­сто­је­ћој “Ме­ђу­на­род­ној кри­зној гру­пи” за ко­ју сви зна­ју да је фи­нан­си­ра Ва­шинг­тон и ко­ја има сво­је Ла­јо­не по це­лом све­ту, ску­пе би­рое, при­лич­но сред­ста­ва и оба­ве­зу да ства­ра кри­зе, а за­тим за њих пред­ла­же аме­рич­ка ре­ше­ња, од­но­сно ути­цај. Већ раш­чи­шћа­ва­ју­ћи те­рен са сек­та­ма и “не­вла­ди­ним ор­га­ни­за­ци­ја­ма” ко­је пла­ћа­ју не­ке уда­ље­не вла­де, ру­ски пред­сед­ник је схва­тио да мо­ра да на­пра­ви не­што слич­но. Ини­ци­ја­ти­ва је би­ла вр­ло ши­ро­ка и ода­зва­ли су се нај­о­бра­зо­ва­ни­ји и нај­сло­бод­ни­ји љу­ди на За­па­ду. Увек ин­си­сти­рам на то­ме да сам Срп­ки­ња, иа­ко по­зив за ми­си­је до­би­јем на фран­цу­ску адре­су. До са­да смо има­ли по­сма­трач­ки ре­фе­рен­дум у Прид­ње­стро­вљу, од­лу­ке у ју­жној Осе­ти­ји, ре­фе­рен­дум и из­бо­ре у Јер­ме­ни­ји и Ка­ра­ба­ху, из­бо­ре у Ве­не­цу­е­ли, скуп на ви­со­ком ни­воу о НА­ТО пак­ту у Мо­скви... Ако Тек­сас или Кве­бек бу­ду тра­жи­ли не­за­ви­сност, он­да ће­мо јед­ног да­на ићи и та­мо. Ми смо и по­сма­тра­чи и ана­ли­ти­ча­ри. Сви ан­ти­гло­ба­ли­стич­ки умо­ви све­та ко­ји не­ће хе­ге­мо­ни­ју јед­не вој­не си­ле, при­кљу­чи­ли су се на­ма. Аме­ри­ка тр­пи ди­пло­мат­ске уда­ре већ ви­ше го­ди­на. Ру­ше­ње им­пе­ри­је, са­свим си­гур­но је по­че­ло, крај те ере је на ви­ди­ку, ка­ко би ре­као Куп­шан.

• Ка­ко до­жи­вља­ва­те Ру­си­ју, а ка­ко Фран­цу­ску, где ду­го жи­ви­те?
– Да­нас се сти­дим фран­цу­ског пред­сед­ни­ка и ми­ни­стра спољ­них по­сло­ва, али ми­слим да ће бр­зо до­ћи вре­ме ка­да ће жен­ска ру­ка по­ве­сти Фран­цу­ску. Зе­мља ће се вра­ти­ти на по­ли­тич­ку сце­ну или ка­да Де­го­ли­сти пре­у­зму по­лу­ге вла­сти, или ка­да Се­го­лен Ро­јал са ле­вог цен­тра по­ста­не пред­сед­ник, или у са­ве­зу оба, јер је тра­ди­ци­ја “со­ци­јал­них Де­го­ли­ста” у Фран­цу­ској од 60-их го­ди­на – нај­ја­ча.
У Ру­си­ји имам фа­ми­ли­ју по оцу и та­мо че­сто идем. Не­ма ви­ше ни­јед­ног свет­ског ре­ше­ња без Ру­си­је. Не­ма ни­јед­не зе­мље ко­ја хо­ће до­бро да се гре­је, без Ру­си­је. Уме­сто да Ср­би­ја ис­ко­ри­сти сво­ју огром­ну пред­ност бли­ско­сти с Ру­си­јом, ми се по­на­ша­мо као ши­зо­фре­ни­чар чи­ја ле­ва ру­ка це­па оно што је на­пи­са­ла де­сна и обр­ну­то.

• Би­ли сте у Прид­ње­стро­вљу, Ка­ра­ба­ху, у ју­жној Осе­ти­ји. Да ли по­сто­ји ве­за та­мо­шњих ре­фе­рен­ду­ма са ко­смет­ским про­бле­мом?
– Не по­сто­ји. Пред­сед­ник ју­жне Осе­ти­је Еду­ард Ко­кој­ти из­ја­вио је да њи­хо­ва не­за­ви­сност ни­ка­кве ве­зе не­ма са Ко­со­вом, јер то уоп­ште ни­је исто. Осе­ти­ја је ушла у са­став ру­ске им­пе­ри­је мно­го пре гру­зиј­ског цар­ства и Осе­ти­ни су на сво­јој ста­рој зе­мљи из­бо­ри­ли са­ми по та­да ва­же­ћем уста­ву, сво­ју не­за­ви­сност – ка­же Ко­кој­ти. Он ис­ти­че да се они ни­ка­ко не мо­гу упо­ре­ди­ти са Ал­бан­ци­ма ко­је гу­ра­ју спо­ља Аме­ри­кан­ци. На Ко­со­ву су аме­рич­ке ба­зе, у Осе­ти­ји не. Као што ви­ди­те, осе­тиј­ски пред­сед­ник од­лич­но ви­ди ге­о­по­ли­тич­ку раз­ли­ку. Та­ко­ђе, наш при­ја­тељ, пред­сед­ник Прид­ње­стро­вља, Игор Смир­нов, ко­ји је по­слао не­ко­ли­ко фла­ша нај­бо­љег прид­ње­стров­ског ко­ња­ка за срп­ске при­ја­те­ље, та­ко­ђе твр­ди да Прид­ње­стро­вље не­ма ве­зе са Ко­сме­том. То го­во­ри и ње­гов пред­сед­ник пар­ла­мен­та Гри­го­ри Сте­па­но­вич Ма­ра­ку­ца. И у Јер­ме­ни­ји, од­но­сно још да­ље у Ар­ца­ху, ко­га Тур­ци зо­ву Ка­ра­бах, на ста­рој јер­мен­ској зе­мљи, јер­мен­ски пред­став­ни­ци су ми ја­сно ста­ви­ли до зна­ња да не­за­ви­сност Ар­ца­ха ни­ка­кве ве­зе не­ма са Ко­сме­том и да они по­др­жа­ва­ју срп­ски на­род!
Као што ви­ди­те, при­ча о ме­ђу­на­род­ном пра­ву, ко­ја ка­же: “ако се узме јед­ном, мо­же сви­ма”, је­сте на­чел­на ко­ју по­на­вља­мо као прин­цип, али она са­ма не зна­чи ни­шта док се не пре­ци­зи­ра ге­о­по­ли­тич­ки кон­текст. Ни­је ва­жно где све у све­ту “по­сто­ји Ко­со­во”, не­го где је сли­чан ге­о­по­ли­тич­ки кон­текст, од­но­сно где су спрем­ни да нас по­др­же. Све ово и ула­зи у ме­ђу­на­род­но пра­во, јер ако је не­што по­ста­ло део не­ке дру­ге те­ри­то­ри­је та­ко што је оте­то си­лом, ме­ђу­на­род­но пра­во мо­ра да оправ­да ње­го­во вра­ћа­ње у пр­во­бит­но ста­ње. За­то би по­ред то­га што по­на­вља­мо фло­ску­лу о ме­ђу­на­род­ном пра­ву, тре­ба­ло да раз­ви­ја­мо од­но­се са тим на­ро­ди­ма и зе­мља­ма, а ми, у Јер­ме­ни­ји чак не­ма­мо ни ам­ба­са­ду. Све те зе­мље су у ге­о­по­ли­тич­ком са­ве­зу са Ру­си­јом.

По­ру­ка Јер­ме­на

Јер­ме­ни нам ка­жу: “Ви Ср­би тре­ба да вра­ти­те Ко­со­во и Ме­то­хи­ју као што смо ми вра­ти­ли Ар­цах ко­ји нам је пан­тур­ки­стич­ки Азер­беј­џан уз по­др­шку Аме­ри­ке отео. Зна­мо да је за вас Ко­смет ко­лев­ка, јер је и Ар­цах то за нас Јер­ме­не.

Уко­ли­ко се до­го­ди да Ал­бан­ци уни­ла­те­рал­но при­зна­ју Ко­со­во и Ме­то­хи­ју уз по­моћ Аме­ри­ке, на­ша др­жа­ва мо­ра да и да­ље ин­си­сти­ра на це­ли­ни те­ри­то­ри­је уз осла­ња­ње на Ру­си­ју, али и Ср­би тре­ба истог тре­нут­ка да про­гла­се Ко­сов­ску Ми­тро­ви­цу, Ле­по­са­вић, Зу­бин По­ток... за “сло­бод­не гра­до­ве”.
• Од де­ве­де­се­тих го­ди­на сте не­по­ко­ле­бљи­ви бо­рац за пра­ва ма­лих на­ро­да, у не­кој вр­сти па­ра­лел­не ди­пло­ма­ти­је, бо­рац за ан­ти­гло­ба­ли­зам, за мул­ти­по­лар­ни свет. Има ли прав­де?
– Пре­да­ва­ла сам пси­хо­ло­ги­ју мо­ра­ла и о то­ме мо­гу не­што да ка­жем. Прав­де не­ма у све­ту у ко­ме се “пра­вед­но” све­де ис­кљу­чи­во на прин­цип ко­ри­сно­сти. Прав­де не­ма у све­ту ан­гло­сак­сон­ског ути­ли­та­ри­зма, али је има у све­ту Ста­рих Гр­ка, ис­точ­них Хри­шћа­на, и Кан­тов­ске де­он­то­ло­ги­је. Има је у нај­ста­ри­јем срп­ском “мо­рал­ном им­пе­ра­ти­ву” из сред­њег ве­ка: “Не­мој си­не го­во­ри­ти кри­во, ни по ба­бу, ни по стри­че­ви­ма, већ по прав­ди Бо­га исти­но­га...” •