SALUS POPULI SUPREMA LEX

„И сад ми оца он не да за оца
и не опрашта ми своја непочинства,
и држи ме жедна без капи очинства,
и не уклања с мене мотриоца.“
(Стихови Матије Бећковића из пјесме „Очинство“)


Мене су као дјечака натјерали да се пионирски закунем другу Титу иако он у то вријеме није био присутан јер је из неизбјежних разлога престао бити „доживотни“. Међутим, убрзо после полагања заклетве коју сам данима учио наизуст а ни данас не знам њен смисао, Титово државно чедо је постало делинквент и дигло је руку на себе. Па ипак, и данас, истина нерадо, чак и на Романији, на којој људи прије него што проговоре запјевају уз гусле које им лично подмазује Старина Новак, сусрећем Титове пионире. Већ су у поодмаклим годинама живота, али још увијек властодршци. Један од њих, који је својевремено као наставник редовно тргао православној дјеци ланчиће са крстом, сада је постао редовни универзитетски наставник.
Уосталом, овај народ се педесет година одрицао Бога, па му сада треба бар исто толико да се покаје.
На другом крају истине, покуњено и тихо, унижено и презрено, напуштена од свих, живјела је Милунка Савић, једина жена у свијету која је одликована орденом Ратни крст са златном палмом, али и многобројим другим орденима, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљом Милош Обилић.
Упркос свему томе, у времену које књижевник Милан Младеновић, назва „брозно време“, Милунка Савић је преживљавала радећи као чистачица.
Напросто ово је колумна о истини, истини која је изгнана у вријеме црвене власти. Некако као да тек сада разумијем стихове Матије Бећковића "још сам дете и сироче". Власт је отаџбини одузела отаџбину, дјеци дјецу... А онда је изненада слобода сахрањена.
И као да чујем Бранка Миљковића како нас пита: "Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој!".
Умјесто да чујем "гле дивнога сада виђенија, Сунце правде и земљу огрија", чујем Достојевског како говори: "Не можете замислити каква туга и срџба обузимају душу када велику идеју, коју одавно поштујете као светињу, дохвате невешти људи и извуку је на улицу пред глупаке какви су и сами, и наједанпут је нађете на тржници старежи, у прљавштини, наопако намештену, без пропорција, без хармоније - као играчку код неразумног детета, и не можете је више препознати... Не!".
А та идеја коју су нечији другови унизили, јер ја сам увијек бирао друштво и српску демократску власт, јесте идеја права и правде.
Унижавајући ту идеју, али изнад свега унижавајући част и достојанство породица погинулих и демобилисаних бораца, „другови“ на XВИИ пленуму Скупштине општине Соколац, одржаном дана 26.07.2010. године одлучују да измијене и допуне ранију Одлуку о допунским правима породица погинулих бораца, ратних војних инвалида и демобилисаних бораца, тако што додају нови члан 14(д) у коме стоји: „Права по овој одлуци не могу се остваривати ретроактивно“.
А у корпусу тих права која се не могу остваривати ретроактивно јесте и право на накнаду трошкова сахране.
Када се та одредба која гласи „Права по овој одлуци не могу се остваривати ретроактивно“ правно тумачи у духу права на накнаду трошкова сахране, онда она гласи: „Право на накнаду трошкова сахране не може се остварити уназад“, али и даље није, због недефинисаности ове одредбе, могућно утврдити од кога момента се рачуна то остваривање права уназад – да ли од момента када је наступила чињеница смрти, или од момента када је лице коме припада право на накнаду трошкова сахране надлежном органу поднијело захтјев, или од момента ступања на снагу поменуте одлуке, или од неког момента који је друг сачинитељ те мудрологије замислио али није хтио да подијели са нама? Може бити да је и сам заборавио а ми, покајах се, јаднику тражимо да се сјети. Не памти, па то ти је.
Међутим, покушајмо да промишљамо правнички. Без намјере да другове мудрологе било чиме увриједимо. Ако се овај моменат рачуна од дана када је лице које је по члану 5. став 1. Одлуке о допунским правима породица погинулих бораца, ратних војних инвалида и демобилисаних бораца, поднијело захтјев за накнаду трошкова сахране, онда због стилизације те одредбе долазимо у једну парадоксалну ситуацију: наиме, захтјев се по природи ствари увијек подноси након наступања чињенице смрти, па ако странка која подноси захтјев не може право на накнаду трошкова сахране остварити уназад, због забране ретроактивности, онда тумачењем аргументум а цонтрарио се јасно утврђује да захтјев мора бити поднешен прије наступања чињенице смрти!!!
Другови имају доживотног друга коме је досадило да по овоземаљским племенима сврстава несврстане другове, па је нестао прије неколико деценија. Потоњи пут је виђен у мају 1980. године, без једне ноге. А до тада виђан је и без памети. И зато су другови одлучили да забране ретроактивност и дозволе подношење захтјева само прије наступања чињенице смрти јер је друг „доживотни“. Неће другови да дискриминишу друга.
Међутим, иако је такво подношење захтјева, најблаже речено апсурдно, полазећи од одредбе члана 5. став 1. Одлуке о допунским правима породица погинулих бораца, ратних војних инвалида и демобилисаних бораца, захтјев за надокнаду трошкова сахране не може се поднијети чак ни за живота „члана породице погинулог борца“, јер у члану 5. став 1. Одлуке о допунским правима породица погинулих бораца, ратних војних инвалида и демобилисаних бораца другови кажу: „За случај смрти члана породице погинулог борца – корисника породичне инвалиднине, ратног војног инвалида од прве до десете категорије и демобилисаног борца од прве до седме категорије, лице које је обавило сахрану има право на накнаду трошкова сахране“.
Већ језичким методом тумачења ове одредбе јасно се утврђује да захтјев за накнаду трошкова сахране мора бити поднијет након наступања чињенице смрти члана породице погинулог борца – корисника породичне инвалиднине, ратног војног инвалида од прве до десете категорије и демобилисаног борца од прве до седме категорије, јер такав захтјев може бити поднијет само „за случај смрти“ и може га поднијети „лице које је обавило сахрану“, па ео ипсо, до сада је незабиљежен случај да је неко сахранио сродника односно свог члана породице погинулог борца, у часу док је овај још био жив?!
Нажалост, када је писац ове колумне покушао да оствари право на надокнаду трошкова сахране свог почившег оца, демобилисаног борца, савез независних другова, односио се према овом колумнисти као према непросвећеном правном урођенику, на коме је изводио грубе (не)правне операције и то без икакве анестезије, користећи нестерилисану (не)правну апаратуру, демонстрирајући на тај начин сопствену надмоћност, све док богиња правде „Јустиција“ није скинула свој повез преко очију и истину заштитила од неправде и правду од неистине. Али, чудна је живуљка човјек нарочито ако је друг(ољубив) а не прав(д)ољубив. Сажалих се поново на мудровање мудролога. А шта ако је ово смишљао у мраку? Биће да је то. У мраку као у тунелу. Навикао веселник да у тунелу набаса на звијезду... Ону која сија усред мрака, као звијезда петокрака. Богме, устукнуће право пред петокраком. А, ми се срдимо.
Али, ја се међ јавом и међ сном, одлучих за јаву. И посветих се мисији у служби „Јустиције“. У јуристичко-дисидентско-онтолошкој борби, Уставном суду РС поднесох Иницијативу за оцјену уставности и законитости мудро-другарске одредбе. Нисам дружељубив али сам правдољубив. Зато и пишем ову колумну, односно, како то рече Момо Капор у свом роману Уна: „Ја морам то некоме да испричам! Ако ме спрече (...), штампаћу то у рубрици 'читаоци пишу'! Ако ми ни то не дозволе, покушаћу да објавим књигу о свом трошку; не буде ли књига, причаћу по кафанама, по тролејбусима, јављаћу се за реч на предавањима, кад неко каже: 'Има ли питања?' На крају, сачекиваћу људе на улици и заустављати их да им кажем шта мислим.“
А, пошто сам недружељубив, али правдољубив, онда сам тужио „друга“ који ми и није драг, али ми је правда драга, и предложио му да од оних 75.000,00 КМ колико је Буџетом општине Соколац за 2012. годину, предвидио за исплату на име допунских права бораца, издвоји који конвертибилни дукат за куповину Лексикона страних речи и израза и Рјечника страних ријечи, јер у Лексикону страних речи и израза, објављеном 1980. године, чији је издавач „Просвјета“ из Београда, на страни 802 одређено је значење појма „ретроактиван“ (нлат. ретроацтивус) на слиједећи начин: „који (тежи да) дејствује уназад, уназад дејствен; са повратним дејством“, док је у Рјечнику страних ријечи, објављеном 2002. године, чији је издавач „Сани-плус“ из Загреба, на страни 1240 одређено значење појма „ретроактиван“ (лат, ретроацтивус) на овај начин: „који дјелује унатраг; с повратним дјеловањем, с повратном силом“.
Изгледа да „другови“ воле уназад.
Нисам ја тужибаба али „другови“ неће да се друже са мном, а нећу ни ја да се дружим са њима. Послушао сам Мешу Селимовића, кад ми је рекао: „Човјека на власти подстичу кукавице, бодре ласкавци, подржавају лупежи, и његова представа о себи увијек је љепша него истина. Све људе сматра глупим, јер крију пред њим своје право мишљење, а себи присваја право да све зна, и људи то прихватају. Нико на власти није паметан, јер и паметни убрзо изгубе разбор, и нико трпељив, јер мрзе промјену. Одмах стварају вјечне законе, вјечна начела, вјечно устројство, и вежући власт уз бога, учвршћују своју моћ.“
Спас народа је врховни закон. Не будимо кукавице, ласкавци, лупежи, већ служимо закон(ачност).


Душан Дамјановић
Соколац