КРИК

КРИК

Замерају ми што сам превише оштар. Говоре ми да то не ваља. Не треба да употребљавам тешке речи. Оне, како кажу, не доликују мени. Мом звању и господству. Довољно сам све рекао својим отвореним и критичким текстовима и нема потребе да показујем свој бес. Слажем се са свима који то говоре. Они су у праву. Требало би да будем баш такав. Нажалост, ја такав нисам. Не могу да будем такав. Није ми природа таква. Виолентни динарски менталитет је моја слаба страна. Ето, искрен сам и признајем. Тај мој далматински менталитет ме је у јавном деловању много коштао
 
Бранко Драгаш
 
Платио сам велики цех због свог јавног деловања. Могао сам да ћутим и да гледам своја посла. Могао сам да сагнем или окренем главу пред налетом зла. Могао сам, али нисам. Побунио сам се и урликнуо. Волео бих да могу, попут неких учтивих људи, да научим да прикривам своја осећања.Волео бих да сам дипломата и да поштујем утврђен протокол. Али ја то не умем. Признајем. Нисам рођен за дипломату. Једноставно, превише сам емотиван. То у бездушној комерцијалној цивилизацији није добро.

Имам кратак фитиљ. Не могу да се обуздам. Рецимо, не могу да поднесем неправду и тиранију. То ме излуђује. Не могу да трпим лаж, безобразлук и лењост. То ме ужасно нервира. То ме, што рече наш народ, избацује из ципела. Зато се никада и нисам бавио политиком. Био сам превише поштен, искрен и стручан за политику. И због тога ме политичари не воле. Односно, да будем прецизнији, друже се са мном док су у опозицији. Користе моје услуге. Тада им одговара моја разорна критика власти. Све док они не постану власт. Када им то пође за руком, онда ме се више не сећају. Беже од мене, јер ја сам њихова савест. Зато ме забрањују. Зато спречавају да грађани Србије чују моје мишљење.

Више су у медијима присутни криминалци и убице, него ја. Моје критичко мишљење је за све режиме било много опасније од деловања тих криминалних банди. Тоталитарни режим се највише плаши супротног мишљења.

У свим тоталитарним режимима је било исто. Забрањивали су ме подједнако и комунисти и социјалисти, и националисти и демократе, и глобалисти и либерали, и реформатори, и експерти и неолиберали. Никоме нисам одговарао.

За комунисте сам био капиталиста и заговорник приватне својине. Баба Јула је 1993. изјавила да сам ја центар српске опозиције и идеолог капитализма. То што сам потекао из сиромашне радничке породице, рођен сам у Колонији Б у Земуну, у собици од девет квадрата, није занимало мајку криминалца који се обогатио носећи гајбице са јабукама.
За националисте сам био либерал и космополита, који пише латиницом, критикује нашег Патријарха и свештенство, критички говори о нашој историји, не верује да смо ми Срби настали пре амеба, који исмејава српске ђжибере и ђилкоше, који Коштуницу зове идеологом вербалног легализма, неспособним премијером, лажним патриотом и неискреним верником, који је пријатељ са муслиманима и католицима, који се дружи са обојенима и који велича Мирослава Крлежу.

За глобалисте сам био националиста, јер славим славу, поносим се србским родом, нисам се преселио да живим ван Србије, а могао сам, певам ојкачке песме, какав лудак, волим своју отаџбину, залажем се да Србија не уђе у банкротирану и лажну ЕУ, устајем у одбрану србског националног идентитета и величам Борислава Пекића, док пишем да је Светислав Басара бараба.

За социјалисте сам био предузетник, приватник, менаџер, опозиционар и заговорник укидања друштвене својине, поборник смањења државних трошкова, протеривања странака из јавних предузећа и успостављање владе менаџера, која ће да ради за проценат од остварене реализације, док ће пролупали Ивица Дачић, министар овдашњи, прећи да пева у кафану, где му је и место.

За демократе сам био демагог, заштитник обесправљених мањинских акционара, који вара људе за чланарину за удружење и богати се, док тајкуни демократски приватизују читаву државу и плаћају рекет власницима странке, популиста, опасан сведок и Ђинђићев главни финансијер, који је седео у кабинету када је Шеф избацио Бориса напоље као клошара и згубидана.

За либерале сам био заговорник државне својине у јавним предузећима, заштитник радничких права, социјална мајка и заговорник чврсте руке, који зна истину да је Чеда носио поцепане патике, да се љубио са нарко-дилерима, да је незналица, муцавац и похлепни јапијевац.

За реформаторе, експерте и неолиберале сам био опасан елемент, антиреформатор који је Динкића, Питића, Ђелића, Јелашића и Лабуса сматрао дилетантима који раде за стране газде, који се навијају на даљину, презире гангстере са Волстрита, експерте из ММФ-а назива економским убицама, сматра да Светска банка служи интересима мултинационалних компанија, САД назива Империјом у растројству, објављује да светом влада Фамилија и просвећује заведени и задужени народ.

И сви су ме они редовно забрањивали. Вероватно сам заиста био толико добар када свима њима нисам ваљао. Зато трајем трећу деценију на нашој јавној сцени. Трајем, упркос томе што се власти мењају и многи ликови више нису међу нама или су потпуно заборављени. Толико дуго сам у јавности, али нисам на власти. Нисам ни у плаћеној опозицији. Не могу да издам кума као Неверни Тома и да идем у председничку кампању, јер су ми моји нови еуропски пријатељи тако наредили, док Шешељ даје завршну реч, борећи се да некако спасе живот и уверења које је Неверни Тома продао за шаку сребрњака. Када је неко толико дуго у јавности, значи да га време није прегазило, да није за једнократну употребу, да не може нико да га поткупи и да тај неко заиста и - вреди. То што радим - то, ипак, неко зна да цени.

Не припадам ниједној секти или тајном удружењу. Нико иза мене не стоји. Не стоји ни ДБ, мада су то иницијали мога презимена и имена. Немам залеђину. Осим снаге јавности. Нико ме не финансира. Нико ме ништа не дугујем. Слободан сам и могу да пишем шта хоћу. Ниједан текст мој у јавности никада нисам наплатио. Пишем из уверења. Пишем да помогнем онима који су у заблуди. Пишем јер морам да пишем. То је моја дужност. Моје најјаче оружје је моја мисао и моја душа. Моја снага је у мојој енергији и доброти. Опраштам свима онима који су ми зло нанели, јер знам да Бог све види. Свакоме могу у очи да погледам.

Више од две деценије нико није смео да ми изађе на ТВ дуел. Нико није смео да се сучели са мном у јавности. Ни некадашњи пријатељ и саборац Ђинђић. Када је једна новосадска телевизија уговорила дуел, он је пристао, јер су му рекли да га изазива један његов критичар, када је чуо да сам то ја - одбио је дуел. Данас више немам ни воље да водим дуел са неким ко нема стручну референцу. Не можеш да наступаш у јавности ако немаш референцу у струци.

Све моје прогнозе су се, нажалост, оствариле. Понављам, нажалост. Време је показало све. Време је доказало да сам имао визију и мудрост. Волео бих да сам све погрешио и да нисам био у праву. Онда више не бих писао. Нити бих се појављивао у јавности. Повукао бих се у свет бизниса и ућутао. Не бих имао права да се више оглашавам.
Замислите како је мени данас? Замислите како је мени данас тешко када чујем како политичари и тајкуни говоре оно што сам ја говорио пре двадесет година? Када говоре оно што сам писао пре дванаест година?  Замислите како се ја осећам док гледам ову политичку кампању? Нову превару народа. Они који су нас опљачкали, преварили, покрали, уништили, ојадили, упропастили, који су мене толике године забранили, они данас причају о сиромашном народу, о пропалој приватизацији, о пропалим реформама, о економским убицама из ММФ-а, о кризи коју су предвидели, о радним местима, о економији...

Да ли ме разумете? Да ли разумете како се ја осећам? Па, шта мислите? Како бисте ви реаговали? Шта бисте ви написали? Сваки нормалан човек који држи до себе и свог достојанства би пустио - КРИК!

Крик је урлик обесправљеног, пониженог, изманипулисаног, заведеног, престрашеног, опљачканог и очајног грађанина Србије. Крик је једино што нам је преостало над овим безнађем, апатијом, распадом, пропасти и лудилом у коме се налазимо.
Крик је бекство у слободу. И зато, господо другови, моје тешке речи имају своје оправдање. То је мој крик над нашом судбином. То је моја побуна. То је мој покрет отпора. То је моја борба да сачувамо здраву памет. И зато ме пустите да крикнем! Пустите ме да кажем исто оно што и ви мислите. Пустите да кажем да су политичари и тајкуни: олош, криминалци, убице, битанге, скотови, шибицари, јајаре, мрсомуди, њушке, хохштаплери, да су преваранти, лопови, говнари, подлаци и смрадови, да су издајници, продане душе, психопате, лудаци, идиоти и кретени, да их треба похапсити, забранити им да се баве више политиком и конфисковати им сву имовину, јер они су гробари Србије и српске нације.

Србији требају нова политика и нови људи. Србији треба - преображај.
Да ли ће се то десити на следећим изборима? Да ли ће доћи до преображаја?
Неће. На следећим изборима неће. Спрема се нова превара. И Курта и Мурта су се договорили. Па, зашто пишем? Рекох вам, ја не пишем. Ово је мој - крик!

Написах и душу своју спасих.