Водеће странке Грчке губе поврење бирача

Предстојећи парламентарни избори 6.маја у Грчкој могу да изазову последице које ће напустити оквире земље. Новости из Грчке традиционално доспевају у преглед „фактора ризика“ за читаву ЕУ. Грчка друштвено-политичка сцена преживљава данас сложене колизије које најављују нова изненађења. Шта ће бити предстојећи избори за преосталу Европу – дугоочекивани балзам на економске ране или нови шок?

Главна особеност предстојећих избора биће рекордни пад популарности две традиционално водеће политичке снаге – десничарске странке Нова демократија и социјалистичког поректа ПАСОК. Свих последњих деценија управо оне су имале улогу главног јарбола унутрашње стабилности, смењујући једна другу на политичком Олимпу – при томе њихови сопствени програми нису се превише разликовали између себе.

Старији пријатељи из ЕУ забринути су не само слабљењем позиција традиционалних грчких партнера. Гласови „тешкаша“ који губе популарност постепено одлазе странкама радикалне и националистичке оријентације – ултранационалистичкој странци Нова зора која може да добије око 10% гласова. Проблем је у томе што бирачи у читавој Европи мање верују представницима традиционалних странака, под чијим строгим руководством су Грци, Шпанци, Португалци и њихова сабраћа по евронесрећи управи и умарширали директно у кризу.

Очигледно је да будућој влади Грчке упрво прдедстоји да с разабере са оним дуговима које су нагомилали претходни кабинети. ЕУ већ је јасно изјавила да очекује од нових власти земље обавезно поштовање смањења буџетских трошкова и укидање социјалних програма. По речима експерта у области упоредне политикологије МГИМО МИП РФ Јелене Пономарјове, слични ултимативни притисак није испољавање конкретне политике ЕУ или ММФ у погледу Грчке, већ део општег круса водећих западних институција за осигурање контроле над широким геополитичким регионима који се налазе на споју Европе, Азије и Северне Африке, између осталог у Југоисточној Европи.

Центар је „прогутан“. Треба се проширити на периферију. Али периферију треба делити, пошто је раније она била заузета другим структурама. Значи, сличне структуре је потребно уништити и утврдити своје видове власти, између осталог економске. 90-их и 2000-их година ЕУ и међународне финансијске институције су спровдиле сличан курс у побледу пре свега бивших социјалистичких земаља Централне и Источне Европе. А сад у условима кризе и због промена друштеног расположења везаних за њу, појавила се потреба да се врате под сопствену контролу чак државе које раније нису рађале посебну бојазан – иста та Грчка.

Али ради тога треба сачекати резулате гласања и формирање владе која ће очигледно бити коалициона, само да ли ће коалиција изаћи у сусрет ЕУ?