Легији и Звездану по четрдесет година

Милорад Улемек Легија, бивши командант Јединице за специјалне операције МУП-а Србије и Звездан Јовановић, помоћник команданта ЈСО, осуђени су јуче у Специјалном суду у Београду на по 40 година затвора због убиства председника Владе Србије Зорана Ђинђића. Припадници земунског криминалног клана Александар Симовић, Нинослав Константиновић, Владимир Милисављевић и Сретко Калинић осуђени су на по 35 година затвора, а Милошу Симовићу, Милану Јуришићу, Душану Крсмановићу, Браниславу Безаревићу и Жељку Тојаги изречене су јединствене казне затвора од 30 година, док је Саша Пејаковић, који се брани са слободе, осуђен на осам година затвора. Улемеку, Јовановићу, Александру Симовићу, Крсмановићу, Безаревићу и Тојаги продужен је притвор, а Милош Симовић, Константиновић, Милисављевић, Калинић и Јуришић и даље су у бекству. Саши Пејаковићу је продужена мера забране напуштања Београда, са обавезом да се редовно јавља полицији.

И партер и галерија суднице били су испуњени до последњег места. Остала су упражњена места за заступнике породице Ђинђић, адвокате Рајка Даниловића и Срђу Поповића, који нису присуствовали изрицању пресуде. Судија Ната Месаровић, обучена у црно, читала је изреку пресуде 35 минута док су сви у судници стајали.

Судија је рекла да је првооптужени Милорад Улемек, заједно са покојним Душаном Спасојевићем, крајем 2002. и почетком 2003. године, у намери угрожавања уставног уређења и безбедности СРЈ, створио заверу у циљу вршења кривичних дела ради стицања добити, моћи и утицања на носиоце власти у највишим државним органима. Убиством председника Владе Републике Србије, као и других функционера савезних и републичких органа, планирали су да  угрозе уставно уређење и безбедност СРЈ. Судија је затим рекла да су они ангажовали поједина лица  за извршење конкретних задатака у циљу реализације тог плана и да су сви оптужени, као и сведоци сарадници Миладин Сувајџић, Дејан Миленковић и покојни Зоран Вукојевић били чланови те завере. Они су набављали оружје, аутомобиле и опрему, прикупљали податке о кретању премијера, извиђали терен и обезбеђивали станове.

За снајперисту су изабрали Звездана Јовановића, а Жељка Тојагу за пуцање из „зоље”. Остали чланови групе били су ангажовани у проналажењу погодних локација за дејство, преношење података о кретању премијера, набавку радних комбинезона и алата који су служили за камуфлажу, док је Улемек набавио снајперску пушку марке „хеклер и кох” калибра 7,62 милиметара.

 У пресуде исе наводи да су Улемек и Спасојевић договарали конкретан начин извршења атентата и да су 16. фебруара 2003. године, приликом повратка премијера са Копаоника, чланови завере били припремљени да изврше атентат на Ђинђића тако што би Дејан Миленковић и Милош Симовић камионима пресекли колону премијерових возила на узвишењу код Бубањ потока на коју би затим из „зоља” пуцали Тојага и Јовановић, а из аутоматског оружја Калинић, покојни Спасојевић и покојни члан „земунског клана” Миле Луковић Кум. Судија је описала и покушај атентата код „Београдске арене” 21. фебруара 2003. године када су Миленковић и Милош Симовић имали задатак да камионима препрече пут колони премијерових аутомобила која су се кретала аутопутем Београд–Загреб према аеродрому, како би возила из „зоља” гађали Јовановић и Тојага, док би им ватрену подршку са узвишења поред пута пружали Луковић и Калинић, а остали су имали задатке пратње, подршке и повлачења са лица места. Овај план није успешно остварен, јер је Миленковић нагло скренуо из десне у леву саобраћајну траку, препречивши пут BMW-у у којем је био премијер, али до контакта између камиона и возила није дошло, већ је премијерово возило без заустављања наставило вожњу.

– Почетком марта 2003. године Александар Симовић и Нинослав Константиновић, заједно са Звезданом Јовановићем, тражили су погодну локацију за извршење атентата на председника владе. Када су у Улици адмирала Гепрата број 14 пронашли празну канцеларију број 55 на другом спрату, они су тамо заједно долазили 10. и 11. марта носећи снајпер и чекајући наилазак премијера. Довозио их је Владимир Милисављевић аутомобилом марке „пасат” са затамњеним стаклима. Испред зграде их је чекао Владимир Милисављевић док је Милан Јуришић претходно обезбедио паркинг испред зграде са задатком да им пружи подршку приликом бекства. Информације о кретању премијера прикупљао је Бранислав Безаревић, преносио их Милошу Симовићу и Зорану Вукојевићу, који је даље информисао Спасојевића и Луковића. Душан Крсмановић преносио је информације Луковићу и Александру Симовићу – рекла је судија Ната Месаровић.

И 12. марта оптужени су у канцеларији чекали су долазак премијера испред улаза број 5 у зграду владе. Око 12.25 часова премијер је службеним аутомобилом BMW у пратњи личног обезбеђења дошао испред улаза у владу. Изашао је из аутомобила, Милан Веруовић му предаје штаке и он креће према вратима окренувши се улево тако да му је предња десна бочна страна била окренута према Улици адмирала Гепрата. Стоји на највишем степенику наслоњен на лево крило врата. Тада Јовановић испаљује два пројектила од којих је један погодио премијера у десни део грудног коша, а други Веруовића у доњи део леђа, наневши му тешку телесну повреду, наводи се у изреци пресуде.

– Након тога Јовановић, Александар Симовић и Константиновић истрчали су из канцеларије на улицу. Јовановић је у руци носио пиштољ а Константиновић калем са кабловима, док је Симовић понео снајперску пушку. Испред зграде их је са упаљеним мотором аутомобила чекао Владимир Милисављевић и одвезао их. У близини, у Немањиној улици, био је Душан Крсмановић који је требало да пружи помоћ приликом бекства, док су Калинић и покојни Луковић у Улици адмирала Гепрата, наоружани аутоматским оружјем имали задатак да пруже ватрену подршку приликом бекства, а покојни Душан Спасојевић се својим возилом новосадских регистрација кретао околним улицама у близини владе и одржавао контакт са учесницима атентата. Пушку из које је убијен премијер сакрио је касније оптужени Нинослав Константиновић у Новом Београду, на терену Блока 26, у близини места где су се изводили грађевински радови. Ту је затрпао у камењар торбу у којој се налазила пушка – рекла је судија Ната Месаровић.

Тиме су, објаснила је судија, оптужени извршили кривично дело „убиство највишег представника државне заједнице и држава чланица” и убиство у покушају, осим Жељка Тојаге који је то учинио само у покушају, док је Саша Пејаковић извршио кривично дело пружања помоћи учиниоцу после извршеног кривичног дела. Он је, наводи се у пресуди, од 12. до 20. марта 2003. године Улемеку и Јовановићу служио за одржавање везе  и помагао Спасојевићу; Луковићу и Миленковићу у скривању.

Када је судија, на крају изреке пресуде, саопштила казне за сваког од окривљених, као и одлуку да се према сведоцима сарадницима Миладину Сувајџићу и Дејану Миленковићу одбија оптужба, рекла је присутнима у судници да седну и саслушају образложење пресуде. У том тренутку могло се приметити да Милорад Улемек, Звездан Јовановић и Жељко Тојага и даље стоје, да стражари стављају Улемеку лисице на руке и да један припадник судског обезбеђења излази из бокса за оптужене и одлази до судског већа. Тада је судија Месаровић рекла да су се оптужени изјаснили да не желе да саслушају образложење пресуде. Сви оптужени осим Саше Пејаковића, изведени су из суднице, а у истом тренутку партер иза непробојног стакленог зида напустили су и сви чланови породица и пријатељи оптужених. Једини оптужени који је саслушао образложење пресуде је био Саша Пејаковић.

– Суд је утврдио да је премијер Србије Зоран Ђинђић убијен након демократских промена, када је већина грађана веровала да за Србију долази боље време – рекла је судија Месаровић на почетку образложења пресуде, које је трајало три часа. –Утврђено је да је Зорана Ђинђића убио Звездан Јовановић, да је пуцао из канцеларије у Улици адмирала Гепрата број 14, да је раздаљина између прозора и места на коме је стајао премијер била 134 метра и да је брзина метка износила 700 метара у секунди. У исказу у преткривичном поступку Звездан Јовановић каже: „Лично сам ликвидирао председника владе Зорана Ђинђића”. Он је рекао да је убиство било политичко, да би се тиме спречила даља слања Срба у Хаг, расформирање ЈСО и распадање Србије. Рекао је да је Улемек тврдио да је цела команда ЈСО на списку за Хаг – рекла је судија Месаровић.

Судија је истакла да је Јовановићево признање из полиције идентично исказима које је у полицији и током истраге дао оптужени Душан Крсмановић. Она је подсетила да се Јовановић на суду бранио ћутањем, због чега је судско веће морало да изводи већи број других доказа. Саслушани су сведоци који су тврдили да су чули два пуцња и да су видели тројицу младића како излазе из зграде из које је пуцано. Неки од њих су видели ћебе на прозору канцеларије, као и то да је прозор био отворен. То су видели и полицајци који су ушли у ту просторију. Судија је подсетила да су приликом увиђаја нађене две чауре, а да је накнадно, у камењару у новобеоградском Блоку 26, нађена и пушка из које је пуцано. Обављено је судско-медицинско и балистичко вештачење и све то је поткрепило Јовановићево признање из полиције.

– Одбрана је оспоравала све ове доказе, начин увиђаја, тврдњу да је премијер убијен из Улице адмирала Гепрата, налазе вештака, правац из ког је пуцано, врсту оружја, место где се премијер налазио. Оспоравана је и тврдња да су чауре испаљене из пушке „хеклер и кох”, говорило се да је атентатор пуцао из другог правца, Бирчанинове 6-8 или Немањине 9. Одбрана је тврдила да су Јовановић и Крсмановић саслушани мимо одредби Законика о кривичном поступку. Суд то није прихватио. На ћебету су постојали трагови барутне гарежи, која се поклапа са барутом на чаурама. На пушци су нађена влакна која се подударају са ћебетом са прозора. Чаура из Улице адмирала Гепрата испаљена је из нађене пушке. Ти докази доводе Звездана Јовановића у сигурну везу са убиством – казала је судија.

– Нетачне су тврдње одбране да је Звездану Јовановићу било ускраћено право на одбрану. Није тачно да је он био унапред осуђен. Саслушани су сведоци из МУП-а Миле Новаковић и Родољуб Миловић, као и његов изабрани бранилац Весна Радомировић. Они су потврдили да је он саслушан на законит начин и суд им је поверовао. У сваком тренутку поштована је претпоставка невиности и није тачно да суд није прихватио доказе одбране – рекла је судија Месаровић.