Балабан: Србска и анти-србска аутономија Војводине

 
Официјелна прича садашњих аутономаша своди се на констатацију да аутономија Војводине у оквиру Србије има историјско утемељење, а такође и утемељење у посебности, како Срба тако и припадника осталих етничких заједница са ових простора, у односу на сународнике из других делова Србије. Наравно такво дефинисање аутономије је само прелазна форма у изграђивању северне српске покрајине у државу са свим атрибутима које држава има. Највећа препрека у остваривању таквог наума аутономашима је сам србски народ те су они у једној дугорочној стратегији посегнули, уз борбу на изграђивању институција државе, за стварањем новог Војвођанерског идентитета, који је суштински антисрбски, па чак и шовинистички. Иако ти почеци изгледају у старту помало карикатурално они су део континуиране и дугорочне стратегије која се спроводи уз помоћ страног фактора којем је циљ слабљење Србије и њено претварање у другоразредну државу на Балкану.
 
Суштина аутономије Војводине
Међутим суштина аутономије на овим просторима је сасвим супротна од идеја које заговарају актуелни аутономаши, а која је суштински уперена против Срба и српске државе. Њен циљ је био управо припајање Србији и србској држави оног дела националног корпуса који се затекао у оквирима хетерогене Хабсбуршке монархије. Истинска аутономија је за србски народ имала свој смислен циљ само док се покушавала остварити у оквиру Аустрије, а касније Угарске као равноправне јединице од 1867. реформисане Хабзбуршке монархије, и то као прелазно решење до потпуног присједињења матици Србији. Сваки остали облик евентуалне реализације аутономије, ван суштине и временског контекста, је уперен на разграђивање србског националног бића и српске државе.
Борба за националну афирмацију Срба у западњачкој вишенационалној монархији, каква је била Хабзбуршка царевина, имала је суштински идентичне мотиве и обележја каква су били својствени борби Срба на било ком простору где су били поробљени. Она је своје исходиште и снагу црпела из пребогатог историјско-државног искуства Срба и духовно-историјске вертикале у којој је доминирала Лазарева жртва за слободу народа и слава средњовековне српске државе, нарочито Душановог царства. Она је такође била инспирисана националном, али и животном угроженошћу од германизације, мађаризације и илиризације (што је суштински значило похрваћивање) у оквиру Бечке монархије, као што је у Османлијском царству србски народ био угрожен од исламизације и арнаућења.
Покретач те борбе је била свест да србски народ има право (а и мора да би опстао и као историјски субјект) да обнови своју националну државу, на свим просторима где то историјски и етнички нико побити не може, као једини гарант његовог духовног али и биолошког опстанка. Оно што је карактеристично за борбу Срба Баната, Срема, Бачке и Барање за стварање аутономне јединице је форма те борбе која је била више сконцентрисана на борбу културолошког типа (мада није била имуна од великих народних устанака), а прилагођена условима који су диктирани природом државно-правног система мултинционалне Аустро-Угарске царевине, и уопштено цивилизацијским карактеристикама западњачке цивилизације. Дакле само по форми борбе, а не суштини, Срби са простора Војводине су се разликовали и били специфични у односу на остали део србског националног корпуса. Свим Србима, ма где да су били, заједничка је била тежња, а то је суштина свих србских покрета током XIX века али и раније, која је ишла ка уједињењу србског националног бића и обнови јединствене српске државе.
Идеја Војводине као гарант очувања националне свести
Нећемо погрешити (или нећемо бар много погрешити) ако кажемо да је Србска Војводина постојала више као идеја него реалност (сем у периоду 1849.-60. када је постојало „Војводство Србија и Тамишки Банат“, које није ни изблиза било реализација аутентичних србских националних захтева), која је требала да заокружи србски национални простор у оквиру Хабзбуршке монархије, а којој је крајњи циљ био прикључење Србији. То се види у свим превирањима током друге половине XIX века када су србски политички прваци у Војводини, често разочарани статусом и третманом у оквиру Угарске, остварење својих националних циљева пре видели у могућности да ојачана Србије прошири свој државни простор на север, него у могућности да своја национална права остваре у Угарском делу двојне монархије.                               
Управо због тога можемо констатовати да је борба за србско војводство често више проистицала из жеље првенствено да се сачува национална свест него из наде и вере да се могу остварити србска права у оквиру Аустро-Угарске. О непоштовању тих права од стране Беча, Мађара и Хрвата Срби су за време своје борбе накупили довољно доказа и горких искустава тако да им је једина нада било прикључење Србији када се за то стекну повољни услови. Они су се стекли после првог светског рата који је између осталог резултирао и распадом Хабзбуршке монархије те су посланици Велике народне скупштине у Новом Саду 25.11.1918. и званично прогласили присједињење Војводине Краљевини Србији.
Отуда је присједињењем Србији питање аутономије Срба на некадашњим просторима Јужне Угарске (иако је неколико дана после Велике Народне Скупштине у Новом Сада створено Краљевство Срба Хрвата и Словенаца) било затворено. Идеја, која је била плод инспирације проистекле из искључиво српске националне, историјске и духовне свести нашла је своје остварење и свој смисао у прикључењу матици те се у србским круговима сматрало да је она стављена ад акта, јер су разлози за њено постојање нестали.
Антисрбска суштина аутономије Војводине
Но нису тако мислили кругови у пораженим деловима Аустро-Угарске монархије, а нарочито кругови у Загребу који су сталним прозивањем „централистичког“ Београда покушали да баце семе раздора између Војвођанских и Срба у другим деловима Србије, те да, кад год је то могуће, дестабилизују Србију. Исто тако сви спољни фактори који су хтели да ослабе Србију активирали су идеју о аутономији тумачећи је криво и у циљу конфронтације, а вероватно и коначног одвајања овог дела Србије од матице. Дакле потпуно супротно од онога што идеја у аутентичном смислу значи – хомогеност и присједињење ових простора Србији.
Такве покушаје видимо још у време Краљевине Југославије али су они значајно почели да се остварују у време Титове брионске монархије. Тада је започет процес који је кулминирао уставом из 1974. по ком је Војводина добила готово све атрибуте државе, чиме је неприродно одвојена од Србије противно вољи већинског србског народа. Војвођанска бирократија, противно вољи већинског србског народа, тада се потпуно прикључила фронту унутар Југославије који је радио на слабљењу Србије заједно са центрима у Загребу, Љубљани, али и Сарајеву и Приштини. Све са циљем одржања стања у Југославији у ком је Србија слаба, те немоћна да промени за њу неповољан евроатлантски геополитички курс.
Тај процес је, са прекидом током деведесетих, настављен после доласка ДОС-а на власт, а кулминирао је последње четири године када у Војводина влада аутономашко крило ДС-а удружено са малим, али екстремним аутономашким странкама. Последњих неколико година су најдрастичнији пример недомаћинског владања Војводином који за резултат имају најдрастичније осиромашење њених грађана уз потпуну девастацију привреде, уништење пољопривреде и пораст незапослености који је већи него у централној Србији.
Истовремено рад на конституисању Војводине као федералне јединице (можемо рећи државе) је интензивиран доношењем противуставног статута који је требао да у овом тешким и турбулентним временима борбе за Косово и Метохију додатно дестабилизује Србију а покрајини прокрчи пут ка коначном заокруживању њене државности. Војвођанска бирократија је посао готово довела до краја када се огласио уставни суд и оспорио више него очигледно против-уставне одредбе статута Војводине. Тиме је процес изграђивања анти-српске аутономије северне српске покрајине заустављен. Надамо се не само за тренутак већ дефинитиво, иако постоје јаки центри моћи у свету који ће наставити да гурају овај пројекат, као што су га и до сада инспирисали и фаворизовали.
Но држава Србија мора истрајати на одбрани свог територијалног интегритета у својој северној покрајини. Тиме брани своју целокупну целовитост и недозвољава отварање нових жаришта која би сигурно била покренута уколико би се попустило притисцима свих врста аутономаша удружених са западним центрима моћи који желе додатно слабљење Србије. Аутономија Војводине, уколико је потребна, је унутрашња ствар Србије и њен облик проистиче из процене државе колико она доприноси свеопштој сигурности и развоју Србије као целине.
Евентуална таква аутономија би била у складу са њеним изворним мотивима који су инспирисали Србе да у оквиру Хабзбуршлке монархије поведу борбу за остварење својих легитимних националних права. Све остало што нам је сервирано о суштини и сврси аутономије Војводине током друге половине XX века, а нарочито последњих неколико година, је историјска лаж којој је циљ да се Србија пресудно ослаби те да дугорочно у будућности не буде релевантан фактор на Балкану са којим у разним геополитичким надмудривањима сви морају рачунати.