ЗАБРАЊЕНИ ТЕКСТ СА ПОРТАЛА ВИШЕГРАД 24 ИНФО

 Драги моји суграђани,

Обраћам Вам се, првенствено, као хуманиста и демократа чији је животни мото „ко тебе каменом, ти њега хљебом“, а тек потом као дипломирани новинар који настоји да испоштује правила професије и у овим смутним изборним временима. Иако ми, као службенику за односе с јавношћу општине Вишеград, радно мјесто налаже да будем један од најближих сарадника начелника Поповића, на моју велику срећу, ја то нисам. Да будем до краја прецизан. Ја то нисам од првог дана Томиног мандата, јер ми је, одмах након ступања на функцију, дословице ракао „да ме он није ни поставио на ово радно мјесто“. Услиједиле су, потом, четири дуге године игнорисања и понижавања моје маленкости од стране начелника Поповића. 

Пошто сам препознатљив као човјек за кога, сем јединог Господа Бога, не постоје други ауторитети, и који себи не прави идола, нити каква лика нити му се клања, нисам, као многи други, упао у замку да постанем идолопоклоник новокомпонованог вође Томислава Поповића.

На самом почетку себи је дозволио да му се под скуте увуку полтрони који су били „блиски“ и претходним начелницима, а који напрасно постадоше његови доушници и савјетници. Они су га пуне четири године убјеђивали да је најспособнији, да је непогрешив и да „му нема равна“ у Вишеградском дуњалуку. Мора се признати да су у томе у потпуности успјели. 

Врло брзо, захваљујући и својој урођеној нарцисиозности, Томо је почео да се понаша као велики вођа. Од самог почетка чврсто је држао све конце у својим рукама. Са њим, бар када сам ја у питању, није било расправе. Његова је увијек морала да буде посљедња. За пуне четири године није ми пружио прилику да сједнем у његовом кабинету приликом службених разговора, а приватних нисам ни имао. Сва моја службена коресподенција са вождом Поповићем одвијала се у стојећем ставу, док се он нервозно „вртио“ у кожној фотељи, доказујући ваљда тако да је моћан и неприкосновен. 

Приликом сваког сусрета са вождом Поповићем присјећао сам се својих угледних професора са некадашњег Факултета политичких наука у Сарајеву који су ме учили да се овакав начин владавине у политичкој теорији и пракси назива тоталитаризмом. 

Као новинару и уреднику званичне интернет презентације општине Вишеград често ми је скретао пажњу да је он „главни“ и да његове фотографије из дана у дан морају да „красе“ општински сајт. У својој дугогодишњој новинарској пракси, која датира још из времена комунизма, нисам срео човјека који је више волио да се слика од Томе. Грдно ми је замјерао ако би ми „промакла“ која фотографија на којој се виде представници опозиционих странака. Већ рекох да сам као новинар радио и у комунистичко вријеме, али, вјерујте ми на ријеч, да овако нешто никада нисам доживио од ондашњих комунистичких моћника.

Томо није жалио ни новац из општинске касе да купи наклоност медија. За његове наступе на БН телевизији Општина мјесечно плаћа 3.510 марака. Вишеградски сајт 24. инфо „купио“ је за 100 марака мјесечно, а своју промоцију на пословном порталу из федералне Илиџе е-kapija.ba плаћа 350 КМ на полугодишњем нивоу. Наравно, ту је и општински Билтен који се штампа у изборном периоду, а који пореске обвезнике кошта 3.000 КМ по једном броју. 

Уколико отворите било који од вишеградских сајтова, изузев Градског портала, са сваког од њих ће вас ревносно „посматрати“ Томо, а у пропратним текстовима ће вам држати придике како да не скренете са правог – СНСД-еовог пута. Исто вас чека и уколико упалите БН телевизију и РТРС. О Радио Вишеграду да и не говоримо.

Томо са ловцима , Томо са риболовцима, Томо са раздраганим трудбеницима на градилишту пута за Вишеградску Бању, Томо са умјетницима, Томо са фудбалерима, Томо са раздраганим грађанима Бикавца, Гарче и Прелова, Томо са феријалцима предвођеним бившим прваком омладине СНСД-а Дубравком Суваром. Ово су само неки од наслова које свакодневно можете прочитати у медијима.

Унапријед се извињавам , драги моји Вишеграђани, што се на тренутак још једном морам вратити у предратна времена, када сам у пожутјелим примјерцима новина читао сличне наслове: Тито са ловцима , Тито са риболовцима , Тито троструки херој, Тито на омладинској радној акцији на Сутјесци, итд. итд... Чудне ли коинциденције!!!

Ја Вас молим, поштовани Вишеграђани, а поготово Вас из опозиционих странака, да не будете кивни на дио вишеградских новинара који су се ових дана ставили у службу Гебелсовске пропаганде владајућег СНСД-а и начелника Поповића. Они су на то приморани, јер морају да зараде хљеб насушни са седам кора. У противном, у питање би дошао њихов посао, а нови је немогуће пронаћи уколико нисте члан владајуће странке СНСД - Милорад Додик. А како ли га је тек тешко пронаћи уколико сте ванстраначка личност, попут моје маленкости. 

Посебно Вас молим да не замјерате уреднику портала вишеград24инфо Зорану Максимовићу Макси, човјеку који је у овом граду покренуо више хуманитарних акција него сви ми заједно. Ријеч је о хуманисти који је прикупљао помоћ за друге, мада је и њему самом била потребна. Због тешке материјалне ситуације у којој се налази, у коју сам се у више наврата и лично увјерио, нажалост, био је принуђен да прода душу „црвеним ђаволима“ за приход од 100 марака мјесечно.

Већ рекох да је у Вишеграду немогуће добити запослење, уколико нисте члан или активиста владајуће странке.

Сви приправници који су у посљедње четири године одрађивали приправнички стаж у општинској Админитративној служби, изузев једног или највише двојице, морали су да посједују чланску књижицу СНСД-а. Пет радника који су примљени у стални радни однос морали су бити не само чланови, већ и активисти владајуће странке. Исти услови су важили и за остала јавна предузећа и установе у Вишеграду. 

Многи кажу да је комунизам карактерисао ригидан начин владавине. Међутим, и тада су запослење добијали појединци који нису били чланови владајуће комунистичке партије, о чему свједочи и примјер мог покојног оца који је радни вијек провео на Жељезницама бивше Југославије. 

И у вријеме владавине СДС-а у радни однос су примани појединци који нису припадали владајућој партији, о чему најупечатљивије говори мој лични примјер. 
Иако сам ванстраначка личност то није сметало бившем начелнику општине Миладину Милићевићу да ме 2005. године прими у радни однос у општину Вишеград. Томе се није противила ни тада владајућа Србска Демократска Странка. 

Садашњи вишеградски властодршци вјерују само „својима“. Ни најпростије физичке послове не можете радити уколико не припадате владајућем СНСД-у. Својевремено, каду су на Велику Госпојину 2010. године Додик, Тадић и Поповић театрално „отварали“ ускотрачну пругу Вишеград – Вардиште на којој ни данас не функционише редован саобраћај , случајно сам срео једног од високопозиционираних руководилаца Жељезница Републике Српске.

Пошто имам пријатеља који је прије рата радио као отправник возова у Жељезничкој станици Плоче, а који је тренутно запослен као складишни радник у супремаркету „Бартула“, питао сам руководиоца ЖРС да ли ће запошљавати отправнике на Жељезничкој станици у Вишеграду. 

Без имало стида ми је одговорио да нема шансе да се запосли уколико се не учлани у ДНС, коме су у расподјели власти „припале“ Жељезнице Републике Српске. Марам признати да сам био фрапиран одговором.

Наравно, мој пријатељ се никада није запослио у Жељезницама РС. И даље ради као складишни радник у супермаркету „Бартула“ за 370 КМ мјесечно. 

Ових дана доживљам изненађење, за изненађењем. У прошли четвртак сам ушао у Удружење пензионера да преузмем 50 КМ Томине новчане помоћи за мајку која прима пензију у износу од 163 КМ. Нема ни Новаковића, нема ни Михајловића, нема ни многих „бивших“. Видјех неке нове људе. На престолу сједи Бранко Петровић, активиста СНСД-а и кандидат за одборника те странке на локалним изборима, кога, због његових година, многи у шали називају сенатором.Рекоше ми да је то нови предсједник Удружења пензионера. Ту је и Тодо Шкобо из Партије уједињених пензионера Републике Српске, сателитске странке СНСД-а. 

Добрано збуњен узех оних 50 марака за своју болесну мајку, али ми не дадоше, као другима, коверту у којој је честитка са поруком „Гласајте за Томислава Поповића“. 

Ваљда и они знају да ми је Томо још прије четири године рекао да он зна да нисам „њихов“, па ми не дадоше коверту. На крају ћу јавно рећи и сљедеће. Од 1992. године, па све до данас, био сам само „свој“, независни интелектуалац и нестраначка личност. Нажалост, „ОНИ“ ме натјераше да погазим своје принципе и да се и ја, као један од ријетких новинара у Републици Србској који је пушком и пером бранио отаџбину , коначно сврстам у један од колективитета. Донио сам преломну одлуку.

УЧЛАЊУЈЕМ СЕ У СДС!

П.А. На почетку овог обраћања јавности рекох да сам хуманиста, а ево сада додајем и вјерник, чији је животни мото „ко тебе каменом, ти њега хљебом“. Као хришћанин молим драгога Господа Бога да начелнику Поповићу опрости, јер у својој охолости није знао шта чини. Од мене му просто било. Њему и његовој породици, а поготово његовим близнакињама са безгрешном дјечијом душом, његовим малим анђелима Валентини и Тијани , ОД СРЦА ЖЕЛИМ СВЕ НАЈЉЕПШЕ У ЖИВОТУ!!!

У памет се – БРАЋО СРБИ!!!

С поштовањем,

Здравко Жужа, дипломирани новинар.