Сви путеви воде на отпад

Прехрамбена и пољопривредна организација ФАО припремила је реферат према којем се сваке године у свету баца преко милијарду тона хране. Управо ова количина била би довољна да се нахране сви гладни на свету. Стручњаци УН упозоравају да такво неодоговорно руковођење прехрамбеним ресурсима прети новим кризама.

Према подацима ФАО, 1,3 милијарде тона хране колико се сваке године шаље на отпад чини трећину укупног обима који се произведе за то време. У реферату се истиче да се губици дешавају из два разлога. Први је одсуство потребне инфраструткуре приликом производње и чувања хране – и у првом реду то се тиче земаља у развоју. Штета при томе премашује 630 милиона тона. Други разлог је непропорционално огромна количина прехрамбеног отпада у развијеним земљама. У датом случају баца се скоро 700 милиона тона хране. Тако и сиромашно и богато становништво планете неправилно располаже прехрамбеним ресурсима.

Као решење проблема стручњаци УН у првом реду предлажу да се промене прехрамбене навике такозване златне милијарде. Са таквим прилазом слаже се шеф одсека за аграрне односе Економског института РАН Борис Фрумкин.

Сада у ЕУ, пошто питање прехрамбене снабдевености тамо стиче све већи значај, почињу да уводе мере штедње. Рецимо, продукција која је била припремљена за текућу продају у супермаркетима и није била купљена, распродаје се по врло ниским ценама или се дели добротворним организацијама. Осим тога, систем супермаркета се стимулише тако да они напуштају систем наметања куповине сувишног. И сада се често не чује парола „купи три кутије по цени једне“, већ напротив – не купуј сувишно. Осим тога, постоје препоруке за промену модела потрошње, веће оријентације на локалну продукцију, коју не треба увозити. Рецимо, у Великој Британији се одвија кампања преоријентисања на узгој сопственог воћа и поврћа. Тачније одређена штедња постоји већ сада.

Други начин решавања прехрамбене кризе који је предложио ФАО јесте побољшање система испорука хране из развијених земаља, као и помоћ локалним фармерима како би они излазили непосредно на купца. Тако трошкови, кварање намирница приликом неправилног чувања и превоза могу да буду смањени неколико пута. Борис Фрумкин предлаже још једно решење.

Можда треба смањити увоз, што значи производњу ових намирница у земљама у развоју које су оријентисане на претерану потрошњу у развијеним земљама. Како би се локални пољопривредни произвођачи оријентисали на производњу оног што је потребно овим земљама. Тачније у мањој мери да производе извозне монокултуре, на пример воће и зачине, а у већој потребне базичне производе: житарице, кромпир, махунарке и слично.

Али ситуација се не може поправити само мерама регулисања. Осим тога треба пружати финансијску помоћ земљама у развоју, истиче Фрумкин.

Стручњаци ФАО упозоравају: време за реализацију свих предлога веома је кратко. Одуговлачење прети не само глобалном глади, већ и много већим потресима. Јер један од разлога актуелних револуција у Северној Африци је повећање цена намирница, изазвано њиховим дефицитом.