Пројекат деструкције 5. део

Нова форма државе


Религиозна страст према богатству, скромност и строга морална правила као и робови у лицу «одбачених» и «човеколиких», су фактори који су подстицали економију, и заузврат довели до тога да се протестантски модел привредног развоја државе покаже у свету као модел који омогућава војну надмоћ. Историја је пред све монархије поставила избор: или ће вас освојити привредно развијени суседи, или развијајте привреду и издржавајте одговарајућу војску, што је могуће само уз одрицање од вере — која је главна препреке на путу развоја економије. У супротном је обезбеђена окупација од стране јачих суседа. Изаберите: или окупација или пропаст вере која је темељ монархије. Обе варијанте су подједнако смртоносне.
Вера — то једино оправдање власти монарха — одређује његову власт као власт од Бога. Ако друштво губи веру, у очима народне масе монарх се претвара у диктатора, насилника и преваранта, а монархија — у тиранију, најнестабилнију од свих могућих друштвених конструкција, која је услед природних разлика осуђена на пропаст.
Свет се дели на два типа друштва. Један од њих уништава своју традицију и веру, добијајући заузврат привредну и војну моћ. Други тип друштва чува своју веру и традицију, због чега се лишава световне моћи. Овај свет је подељен између западних земаља. Образују се два система живота. Велика река човечанства се поделила на две струје које теку у засебним правцима.
Европски монарси су били први који су за мање зло сматрали губитак вере. Вера је била принесена на жртву прогресу. Заузврат је добијена војна моћ. Свет се нашао под влашћу Европе. Земље које су сачувале своју веру, културу и традицију постале су зависне. Запад је на дуже време постао «кнез света». То потврђује древну причу: ако продаш душу, задобићеш свет.
Нова стварност је поставила питање: ако Бога нема, на чему је онда заснована власт монарха? Испало је да су они узурпирали власт. Свест о томе да живиш под влашћу насилника води ка настанку одговарајућих тенденција. Настаје нови поглед на свет који отпочиње борбу за правду, схваћену логиком атеизма.
Ни једна монархија се није могла супротставити тој тенденцији. Дуж целог света преваљао се талас револуција против самодржавности. Под узвишеним паролама борбе за слободу и права, једним краљевима се одсецају главе, други монарси се лишавају власти претварајући се у својеврсну историјску знаменитост.
Кад је историја оштро поставила питање — или моћ, или вера, — све традиционалне цивилизације су или измениле облик државности или сишле са светске сцене. Нашла су се само два узузетка: Израел, који у том тренутку и није имао своју државу, и Русија са највећом територијом на свету.
* * *
У новом свету настаје ново питање: одакле треба узети власт? Свима је јасно да је теорија анархизма, која негира власт, у пракси немогућа, исто као што су немогуће и утопије Кампанелија, Мора и њихових следбеника, зато што воде ка слабљењу друштва у целини. Друштву је потребна легитимна власт, која га обједињује у јединствени организам. Али одакле узети власт у новонасталим условима? Чиме ће нови владари оправдати своје право на власт? То је озбиљно питање. Ако је раније власт била од Бога и била оправдана Богом, односно, монарх се сматрао представником Бога на земљи, за атеистичко друштво је такво објашњење било неприхватљиво. Диктатура, тј. власт насилника над жртвом, такође није ваљала. У атеистичком друштву диктатура постаје нарочито неодржива. Ако је раније свака новонастала диктатура тежила да се преобрати у монархију у циљу оправдања стечене власти, у атеистичком друштву се показало да је сличан преображај немогућ. Зато што Бога нема и све је могуће.У најбољем случају агонија друштва би почела са смрћу диктатора, а у најгорем — у време његове владавине.
Није преостало ништа друго, него да се позајме идеје од древних института демократије. Према тим догматима, извор власти треба да буде непосредно - народ. Он представља основу власти и њено оправдање.
Оци-оснивачи либералне демократије тежили су ка изградњи идеалног друштва. Они су, колико год је то могуће, узели у обзир све недостатке прошлих демократија. Реализовали су теорију поделе власти, како би се спречило груписање власти и избегла њена узурпација. Затим су ограничили рок владавине изабране власти, јер неограничена владавина аутоматски води ка диктатури. Да би се предвиделе и неутрализовале све опасности, у теорију либералне демократије је уложен искрен труд целе плејаде најумнијих људи.
Ипак, творци нове државне конструкције нису могли да превазиђу главну препреку. Угаони камен сваке демократије су избори. Народ мора да изабере власт. И то, свесно да изабере, а не да нагађа или да испуњава туђу вољу. Изабрати — значи из мноштва људи одредити најбоље. Демократија би од лепе теорије могла постати реалност само под условом да народ врши свестан избор. И управо на том, наизглед разумљивом и простом принципу, су демократе саме себи скочиле за врат. Да би се јасно схватило, због чега се то десило и зашто није могло бити другачије, размотримо савремену теорију демократије.
* * *
У теорији демократије тврди се да се власт не осваја силом. И да није дата од Бога. Власт бира сам народ. Народ, схваћен као извор и оправдање власти, бира најдостојније којима поверава власт. Да демократија не би прерасла у диктатуру, власт се поверава на ограничено време, по чијем истеку она прелази у руке следећег изабраника. Ако изабраник не може да одговори својим обавезама, народ ће изабрати другог. У томе је суштина демократије.
На први поглед све изгледа разумно. Али има једно велико «АЛИ». Реч је о томе да су за вршење свесног избора неопходна знања. Не површна и делимична, већ дубока знања. Позив: «бирајте срцем» потврђује да организатори избора признају недостатак знања код народа. Без знања је избор немогућ. Ви нећете изабрати лек, ако немате одговарајућа знања. Не може се бирати по лепоти паковања, зато што ће то бити избор паковања а не лека. Такође је немогуће «срцем» одредити који је бољи научни рад од два представљена рада, ако не поседујемо одговарајућа знања. Ако човека који нема одговарајућа знања на неки начин натерате да изабере, он ће изабрати омот рада, а не труд; паковање, а не лек. Војници не могу бирати своје команданте управо због недостатка знања. Ако би се организовали војнички избори, на власт би дошли они који су красноречиви и који умеју да манипулишу жељама војника. Свенародни избори се своде на отворену глупост, зато што народ, као дете, увек даје предност омоту а не садржају. Народни избори у духу: «гласај срцем» увек се своди на форму, а не на суштину. Са истим успехом је могуће организовати свенародне изборе лауреата за Нобелеву награду у категорији «нуклеарна физика». Најужасније је то што ће народ, ако се правилно организује предизборна кампања, заиста изаћи да изабере најбољег физичара. На таквим изборима може да победи свако, осим правог научника.
Историјско искуство потврђује да је у великим колективима демократија у принципу немогућа. Несагласност између демократије у теорији и демократије у пракси је примећена давно. Тим поводом је написано хиљаде књига, које нису познате слободној јавности (бирачима). Ж.Ж. Русо пише у «Друштвеном договору», да само монархија може бити једини облик владавине у великим државама. Демократски принципи су могући у малим заједницама попут древногрчког полиса или савременог села, где људи свесно бирају зато што се међусобно познају у стварном животу, а не преко спотова и плаката. Знају да је Иванов — пијаница и ленштина, а Петров — домаћин и трезвењак. Ова знања омогућавају да се свесно изабере старешина села. Народ не може изабрати руководиоца армије или економије, а тим пре, не може изабрати ни владара.
* * *
Круг је затворен: народ нема знања; без знања нема избора; без избора нема демократије. У Француској, Русији или САД нема никакве демократије. Мит о демократским изборима у овим земљама је — смишљена лаж. Слободни сте да изаберете којом ћете руком пуцати, десном или левом, а куда се пуца, то не ви не одређујете, то чак не одређује ни председник. Све одређује систем. Кандидати свих партија се ни по чему међусобно не разликују. Све разлике су, као прво, небитне, а као друго, смешне. Једни изјављују да ће смањити порезе за 0,5 %, а други обећавају да ће урадити то исто за 0,4 %. Ако ви ово називате избором, онда се може завидети вашој машти.
Када се достигне критична маса друштва, демократски принципи се трансформишу у принципијелно другачији систем који нема ништа заједничко са теоријом демократије. Власт, доступна за све, привлачи најразличитије снаге. И то, у првом реду капитал, зато што власт предстаља најкраћи пут до профита. Да би се дошло до власти, треба примамити што је могуће више бирача. Пошто предизборна кампања захтева велика средства, борба за власт је могућа искључиво између представника капитала. Кога год бирачи да изаберу, власт ће се попунити представницима капитала. Демократија се претвара у параван иза кога се крије олигархија тј. у варијанту плутократије, умотану у пароле «слободе и једнакости».
Покушај да се, кроз систем избора бирача, прекине зачарани круг (то јест да народ најпре изабере најдостојније, а да они, са своје стране изаберу власт) такође ни до чега није довео. Све се у пракси свело на формирање групица и на њихову борбу око државних јасала, портфеља и других повластица.