Сужавање Европе или сувишна јаја у заједничкој корпи

Серија огледа на трансформацији Европе у јединствени валутни и економски простор, изгледа, прелази у нови, предвидиви стадијум. Овог пута најјачи фактори ЕУ – Немачка и Француска, припремили су концепцију реформи за сужавање зоне евра. Како саопштава Итар-Тас, позивајући се на дипломатске изворе у Европској комисији, пројекат предвиђа смањење броја земаља зоне евра и стварање у њој извеснот „федералног језгра“ са заједничком економском и пореском политиком. Ради управљања новом формацијом треба формирати специјални орган – Стални секретаријат зоне евра са штабом у Бриселу. По замисли аутора реформи, нова конфигурација јединстеног валутног простора ће омогућити да се њиме боље управља.

Већ наредне недеље у току годишњег конгреса странке ХДС на челу са Ангелом Меркел биће предтављена резолуција која предвиђа могућност иступања појединих земаља из зоне евра, саопштила је агенција Блумберг. Ипак за сада се не зна на који начин ће се одвијати процес смањења зоне евра и какве ће бити последице реформаторских планова Немачке и Француске за читаву ЕУ. Своје аргументе на тан рачун износи руководилац Центра за немачка истраживања Европског института Владислав Белов.

То је у целини закономерна одлука. Сасвим је објективнан и природан предлог главних земаља укључених у механизам зоне евра – у датом случају говоримо о Немачкој и Француској. Просто се ствара један од додатних инструмената који омогућавају да се механизми зоне евра виде као ефикасни и да они предвиђају искључење земље из зоне евра и, наравно, пријем нових чланова.

Ако се пажљиво проуче сви постојећи ставови о зони евра, сматра Владислав Белов, у њима није тако тешко већ сада наћи могућност за излазак из јединственог валутног простора поједине земље. По саопстевној жељи или под притиском других чланова. И сада ми видимо оптимализацију процеса предика чланства у зони евра. Помало другачије догађаје оцењује директор Института за глобализацију и социјалне покрете Борис Кагарлицки. У инвервјуу занашу радиостаницу он је подвукао.

Почнимо од тога да се зона евра објективно распада. Питање је да ли ће тај процес бити контролисан или стихијски. Углавном је то једина тема која уопште може сада озбиљно да се разматра. Ако се Француска и Немачка одлуче на смањење зоне евра и на ревидирање европског финансијског система, то не значи да ће ствари у водећим земљама ЕУ кренути набоље.

Ако је 2010. било речи о томе да се ипак може смањити зона евра на рачун организованог иступања неких земаља са истовременим отписивањем њихових дугова, и то је био најбезболнији начин да се спасе јединствена валута, сада тешко да ће поћи за руком да се ситуација држи под контролом. Борис Каргалицки сматра да буквалног сваког дана расте вероватноћа да ће криза стећи политички карактер, и већ у датом тренутку он избија на ниво међудржавних противречности.

Међутим експерт германиста Владислав Белов уверен је: о политичкој кризи нема ни говора. Ситуација је траспарентна, и опаске да ће излазак из зоне евра, рецимо, једне земље, изазвати ланчану реакцију, нису основане. Наравно, реформисање зоне евра ће изазвати тешкоће и негативне последице, у првом реду у земљама примораним да је напусте. А излазак из зоне евра земаља које не одговарају критеријумима мастрихтских споразума, само ће ојачати јединствени валутни простор.

Овде је умесно навести аргумент песимистичније расположеног Бориса Кагарлицког: он подсећа да су неки економисти истакли идеју да се формирају три валутне зоне – у средоземној Европи, у Скандинавији и на простору Француске, Немачке и Белелукса. Сасвим логично са тачке гледишта економије истог типа и упоредиве економске тежине. Европа је дала предност јединственим стандардима за већину држава.

Са актуелним реалијама веома се слаже стара енглеска изрека: боље је не стављати сва јаја и исту корпу. Европљани су ставили и сада не знају где да ставе сувишна.