Српска тениска бајка

У колумни „Њујорк тајмса” 1933. први пут је термин „грен-слем” (велики ударац) доведен у везу с тенисом. Аустралијски играч Џек Крафорд је дошао на шампионат САД као победник прва три највећа турнира у години Отвореног првенства своје земље, Отвореног првенства Француске и Вимблдона. „Ако Крафорд тријумфује, биће то нешто као велики, грандиозни ударац на терену”, писало је у тексту. Крафорд је под налетом астме од које је боловао добио два од прва три сета у финалу против Британца Фреда Перија, али је изгубио с 3:2.

Употреба термина „грен-слем” у угледном дневном листу био је својеврсна легитимизација „велике четворке” светског тениса и њихово обједињавање у циљ који су у столетном периоду досегла само двојица тенисера и три тенисерке – да у истој години буду на трону сва четири. Из угла „Њујорк тајмса” била је то, међутим, и намера да се сва четири такмичења доведу у исту раван, заправо, да се потоњем Међународном првенству САД да исти значај какав има Вимблдон, који је отпочео 1877, четири године пре америчког шампионата.

Енглези су се први досетили да приреде такмичење које је у почетку имало само национални карактер. За њих ни по коју цену њихово спортско чедо не може да буде ни прво међу једнакима. Од када су 1905. врата Свеенглеског клуба отворили и за иностране такмичаре, сматрају га незваничним светским тениским првенством. Вимблдон је, једноставно, највећи.

Ове године у центар пажње су доспели наши тенисери чинећи и на лондонском турниру за грен-слем подвиге као и на недавном „Ролан Гаросу”. Вимблдон је почео да се претвара у нову српску тениску бајку која је започета у Паризу, а која најлепши крај, надамо се, и треба да доживи у Лондону, али у годинама које су пред нашим тениским узданицама. Асови на Вимблдон долазе са крунама и славом осталих турнира, али то све нема значај ако се не докаже на најпрестижнијој и најелегантнијој позорници белог спорта. Постати шампион на зеленом травнатом тепиху и доживети клицање око 15.000 душа на централном стадиону сан је сваког тенисера који је за многе остао недостижан.

Ове године је и само играње на централном терену оставило јак утисак на Ану Ивановић и Новака Ђоковића који ће у Вимблдон долазити са све већим претензијама. Обоје су играли у полуфиналу, а у последње две деценије, па до јуче, такав домет је могао само сентиментално да подсети на подвиг Слободана Живојиновића из 1986. године.

Јелена Јанковић је била наша трећа велика узданица, али је платила данак великом броју мечева ове године. Против Францускиње Марион Бартоли, од које је несумњиво боља играчица, деловала је немоћно и безидејно, са живцима истањеним безобзирном кишом тог дана на Вимблдону. Жал за њеним већим дометом него што је осмина финала још више је појачан када је француска тенисерка сензационално ушла у финале, преко најбоље на свету Белгијанке Енен, нерешиве енигме за нашу тенисерку.

Блеснуо је и Јанко Типсаревић који је добрим играма изашао из сенке наших најбољих тенисера и коначно побрао све симпатије поклоника овог спорта. Поново смо као кеца у рукаву чували Ненада Зимоњића, двоструког финалисту у игри парова (2004, 2006), али је са Сантором поклекао пред својим трећим одлучујућим мечом. 

Домаћим љубитељима тениса лако је ставити со на рану. Британац није био победник Вимблдона од 1936, а Британка од 1977. Успомену на Фреда Перија чува само његова статуа. Понадао се домаћин у последњој деценији да до трона може Тим Хенман, али је досегао највише до полуфинала. На тенисера који већ залази у позне играчке године сећаће само својеврсни вимблдонски видиковац који је по њему назван Хенманово брдо.

Нова британска узданица је 20-годишњи Енди Мареј који ове године није учествовао због повреде. Али, у овим данима када су наши тенисери освежили сећање на вимблдонске подвиге Николе Пилића, Жељка Франуловића и Живојиновића, поклоници спорта код нас имају исто толико право на наду колико и Британци разлога за стрепњу. Окршај између Мареја и његовог вршњака Новака Ђоковића биће кроз две-три године, када почне да јењава Федерерова моћ.

Када је прошле године наша репрезентација играла у Глазгову против Велике Британије у Дејвисовом купу ступци тамошње штампе су пуњени текстовима о томе како Ђоковић узима британско држављанство. Наш тенисер је то оповргао, распршивши жеље домаћина да се ојачани упусте у рушење још једне неугодне традиције – и у Дејвис купу нису победили од 1936. (пре тога чак девет пута). Британске тениске наде су остале на Марејевим плећима на која га је Ђоковић оборио сва три пута.