Чо­век тре­ба да бу­де до­бар ра­ди сво­га до­бра

Чо­век тре­ба да бу­де до­бар ра­ди сво­га до­бра. Да се ба­ви мир­ним, ти­хим ми­сли­ма. Ако је до­ма­ћин оп­те­ре­ћен ми­сли­ма, ни ма­ло де­те не­ће има­ти ми­ра ни спо­ко­ја од њих. А Го­спод се тру­ди, не­ће нас оста­ви­ти ни глад­не, ни жед­не, ни го­ле, ни бо­се. Је ли та­ко? За­то се тре­ба и по­тру­ди­ти. Мир­не ми­сли, пу­не до­бро­те и љу­ба­ви.
Ми смо не­ве­ро­ват­но пре­ци­зан ми­сле­ни апа­рат, чо­ве­че. На­ше ми­сли, због то­га, ути­чу не са­мо на нер­вни си­стем ра­зум­них би­ћа, већ и на жи­во­тињ­ски и биљ­ни свет. Сви од нас оче­ку­ју па­жњу и љу­бав, а ми не схва­та­мо ­да су на­ше ми­сли огром­на сна­га. Са­мо ма­ло прибраност тре­ба да би ви­део да ли ти бли­жњи упу­ћу­ју ми­сли пу­не до­бро­те и љу­ба­ви или оне дру­ге. За­то и тре­ба би­ти у мо­ли­тви, јер ко се ко­ри­сти љу­ба­вљу, да­ће му Бог и сре­ћу и ко­рист.
Ми са­да, у на­шој зе­мљи па и у све­ту, бе­ре­мо пло­до­ве на­ших ми­сли и же­ља. Ни­су нам до­бре же­ље, ни­су нам до­бре ми­сли, не мо­же ни до­бар плод да бу­де. По­треб­но је да се по­ка­је­мо, да из­ме­ни­мо жи­вот. По­ка­ја­ње ни­је са­мо да оде­мо код све­ште­ни­ка, већ је по­треб­но да се ду­ша осло­бо­ди те ми­сли и де­пре­си­је у ко­ју је упа­ла због кри­ву­да­вих ли­ни­ја у свом жи­во­ту. По­ка­ја­ње је из­ме­на жи­во­та, окре­та­ње пре­ма ап­со­лут­ном до­бру, оста­вља­ње не­га­тив­не стра­не. То­га сла­бо има и код по­бо­жних и због то­га стра­да­мо. Кад би се наш на­род по­ка­јао, не би до­жи­вља­вао ово стра­да­ње са­да, јер ми са­ми, сво­јим же­ља­ма и ми­сли­ма ком­пли­ку­је­мо се­би жи­вот. Ја то пре ни­сам знао, али са­да ви­дим да сам крив за све – и те ка­ко сам крив за све. Ја сам се за­чу­дио да су Све­ти Оци се­бе сма­тра­ли нај­го­рим од свих љу­ди.
Све­ти оци о ми­сли­ма ка­жу:
“Ко­ја год ми­сао ра­за­ра мир и од ко­је ми­сли не­ма­мо ми­ра, то је од па­кла и тре­ба је од­ба­ци­ти и не при­хва­ти­ти.”
Ми тре­ба да се тру­ди­мо за сво­је до­бро, да се у на­ма учвр­сти мир, ра­дост, љу­бав Бо­жан­ска. Отац наш Не­бе­ски же­ли да ње­го­ва де­ца има­ју Ње­го­ве Бо­жан­ске осо­би­не, да смо пу­ни љу­ба­ви, ми­ра, ра­до­сти, уте­хе, исти­ни­то­сти, пле­ме­ни­то­сти. Го­спод, а и сви ми же­ли­мо да бу­де­мо крот­ки и сми­ре­ни, јер она ду­ша ко­ја је крот­ка и сми­ре­на зра­чи пле­ме­ни­тост и до­бро­ту. Та­ква ду­ша и кад ћу­ти еми­ту­је из се­бе увек мир­не, ти­хе та­ла­се пу­не љу­ба­ви и до­бро­те. Та­ква се ду­ша не вре­ђа кад је вре­ђа­те и кад је гр­ди­те, мо­же­те и да је из­у­да­ра­те, а она вас жа­ли што се та­ко мно­го му­чи­те. Та­кви су ма­ло­број­ни на зе­маљ­ској ку­гли, али због њих сун­це гре­је и Бог нам да­је бла­го­слов да жи­ви­мо и да има­мо све што нам је по­треб­но за жи­вот. Ми тре­ба ми­сле­но да се из­ме­ни­мо.
Ви­ди­те и са­ми ка­ко ми у по­ро­ди­ци ства­ра­мо хар­мо­ни­ју или дис­хар­мо­ни­ју, за­ви­сно од на­ших ми­сли и же­ља. Ако је до­ма­ћин у ку­ћи мно­го оп­те­ре­ћен бри­га­ма и ми­сли­ма о не­кој те­шко­ћи, он тим ми­сли­ма ства­ра не­мир, не са­мо се­би већ и це­лој сво­јој по­ро­ди­ци. Сви су у ку­ћи уту­че­ни, не­ма­ју ми­ра ни­ти уте­хе. Он као до­ма­ћин тре­ба да зра­чи до­бро­том па да се из ње­га еми­ту­је на све оста­ле у ку­ћи. Та­кви смо ми ми­сле­ни апа­рат. •
Отац Та­деj