Шта очекивати од „најхуманјег“ суда на свету?

14. маја разматрала се жалба хрватског генерала Анте Готовине, осуђеног на 24 године затвора у Међународном трибуналу за бившу Југославију за злочине против србских цивила. А 16. маја у Хагу може започети процес века против србског генерала Младића коме приписују умешаност у убиство око 8000 босанских муслимана у Сребреници 1995. године. Младић оповргава све оптужбе, али ако његова кривица буде доказана, прети му доживотна робија.

Уопште суђење југословенским војним лицима још једном потврђује: у белим рукавицама се не ратује. Сви учесници оружаних конфликата до лаката огрезну у крви. Колико је умесно судити људима који извршавају наредбе политичког руководства земље?

Нирнберг нико није укинуо: за ратне злочине треба судити, полазећи од норми међународног права. Али у сваком рату постоји граница између неопходности примене силе и њеног преласка – рекао је за Глас Русије официр, експерт обавештајац Александар Митрофанов.

Ова граница договара међународним законима и правилима вођења рата. На пример, ја не сматрам да је бомбардовање цивила Србије од стране НАТО било условљено војним потребама. Управо то по мени и јесте ратни злочин. Када разговарам са једним од Младићевих сабораца, мојим другом који живи сада у Москви, он, када почне да се говори о Србији, о ономе шта се тамо дешавало, не може да задржи сузе. Он, храбар човек, плаче када слуша црквено појање на србском. Он плаче за изгубљеном земљом, где не може да се врати зато што ће га ухапсити.

Слично осећа већина Срба који живе у земљама бивше Југославије. За њих је Младић херојски генерал који је бранио националне интересе свог народа. Управо зато адвокати команданта Војске Републике Српске Срба чине све да одложе суђење. Али највероватније суђење ће бити одржано: тужилаштво је припремило оптужницу од 11 тачака и сведочења више од 400 сведока.

Међу војним начелницима који су учествовали у балканским догађајима с почетка 90-их било је много одиозних личности, који су извршили реалне злочине против човечности. Један од њих је Рамуш Харадинај, бивши лидер оружаних формација косовских Албанаца. 1998. године он је руководио операцијама насилног исељавања Срба и Рома, такође је учествовао у обранучина са етничким Албанцима који су били осумњичени за сарадњу са србском војском. Такође Харадинај је познат по томе што је руководио криминалном организацијом која је контролисала шверц наркотика, цигарета, нафте и нафтних деривата. Без обзира на ово све, 2008. године Међународни трибунал за бившу Југославију га је ослободио. Истина, затим је укинуо одлуку. Сада се Харадинај налази на слободи, али под истрагом, мада „најхуманији суд на свету“, Хашки суд, не планира да га изолује од друштва на дуги низ година или доживотно, као Младића и Готовину. Тачније, испада да суде онима који су изгубили, а они који су победили огрезавши у крв остају на слободи. Како би ова формула велике политике постала апсолутна, Хашком трибуналу је остало само да ослободи генерала Готовину.

Марина Волкова,