Да ли нам они ишта значе?

Сваког новембра у оквиру свечаности обиљежавања дана Универзитета у Бањој Луци приређује се одавање почасти плаим борцима Републике Српске из реда студената, асистената и радника овог Универзитета. Осамдесетосам живота. Осамдесетосам гробова. Осамдесетосам људи, један циљ. Осамдесетосам судбина, једна жртва.

Колико ми данас у Републици Србској и на Универзитету који живе на жртви ових витеза суштински одајемо пошту њима и њиховим породицама? Да ли сједнице органа Универзитета започињу молитвеним минутом ћутања и да ли је то много? Да ли професори осјећају захвалност на својим катедрама и показују ли је у свом раду или је и то много? Да ли неко од студената размишља како да помогне породицама палих колега када заврши факултет? „(...) ваш ће примјер учити пјевача како треба с бесмртношћу зборит!“- тако би рекао Његош, а шта ми данас кажемо за оволику жртву својих?

Поређења ради:

Из старог текста истим поводом (08.11.20008): ''Када је умро енглески краљ Џорџ V, сваки од његових поданика трудио се да искаже на свој начин своје поштовање према своме краљу. Једно примитивно племе у Пенџабу у Индији изразило је своје поштовање на сасвим оригиналан начин. То племе бави се крађом стоке од суседних племена. Када су људи тога племена чули за смрт краљеву, они реше, да у част и за спомен његову одустану и уздрже се од крађе за годину дана.

О када би се цео србски народ уздржао од сваког злог дела не за годину него заувек у част и за спомен толиких својих витеза! Не би ли то био најбољи споменик?
Ваистину- споменик над споменицима.''

Који споменик овим јунацима ми данас чинимо? Да ли говоримо о њима својој дјеци, или их прекривамо ћутањем као да их се стидимо?
 

Бојим се Свети Владико да када бисмо изашли на суд са тим примитивним племеном из Пенџаба, да би смо били осуђени јер они за туђином жалише годину дана а ми за својих толико, мислим да не можемо ни годину, а камоли заувијек. Да Бог да, да нисам у праву.

И Бог је дао. У једном нисам био у праву. Нисам био у праву баш у оном дијелу који највише значи и који носи нешто најврједније а то је будућност. Наша будућност се обратила нашој садашњости предлажући достојанствено спомен-обиљежје у знак захваности на свему што данас имамо а што је сазидано на жтрви ових Осамдесетосам витеза. Наиме, студенти Бањалучког Универзитета тражили су да се у оквиру кампуса на локацији Универитетски град у алеји Студентске бригаде подигне спомен црква палим студентима, асистентима и радницима Универзитета.
 
Остаје још да видимо каква ће бити реакција данашњице на приједлог будућности да се не заборави прошлост. Требамо бити свјесни да када говоримо о овој идеји изражавамо свој однос према нашој палој браћи, према њиховој жртви за нас, према њиховим породицама и према мјесту које им у историји припада.