АНДЕСРСЕНОВЕ ГОДИШЊИЦЕ И СТРАХИОВИ

 НАЈВЕЋИ  СВЕТСКИ ДЕЧЈИ ПИСАЦ НИЈЕ ВОЛЕО ДЕЦУ?
Ханс Кристијан Андерсен (1805-1875)   је  са задвољством позирао,  страсно  је био заљубљен у своје снимке,  али децу,  која су обожавала његове бајке,  није волео. Данас,  кад цео свет обележава његове јубилеје,  обратите пажњу на његову аутобиографију која почиње знацима својственим бајкама. Међутим,  да му је неко од његових савременика рекао то у лице,   “империја бајкописца  би му жестоко узвратила”.  Али,  то није био довољан разлог писцу да буде спокојнији. Од његовог огромног ствралачлог наслеђа  у коме је “ укњижио” пет романа,  више од двадесет  прича,  чудвишну “количину” путописних бележака,  све у свему: педесет томова , остале су  у светској књижевности  само бајке,  и то не све,  него само нешто више од десетак од 168 колико је укупно написао.  На том плану он је веран син своје парадоксалне  домовине.  Познато је да је Данска  једна од највећих земаља на свету,  али шта је боље кад  се 98 од сто њене територије  налази на другој земљииној хемисфери  и чини је острво Гренлад под вечин ледом и снегом,  кудикамо горе него  у Пирлитору из наше народне песме “Женидва краља Вукашина” у којему  краљ-освајач врбује Видосаву метеоролошким “фактором”(“Шта ћеш у том леду и снијегу” ?)
Љубимац краљева
И тако је син обућара  и праље угледао  светлост дана у најбољем од свих светова. Шта је могао добити  од родитеља?Сасвим мало- само презиме  које се завршава на “-сен “што је служило као  необориви доказ  плебејског порекла. Истина,  по  очевој линији је наследио  непроцењиво благо за једног псица,  поготово ако он твори бајке:плаховиту машту која је у стању зачас да поплави сву реалност,  као и неутољиву жудњу за путовањима.  Истина,  ако је касније Ханс  Кристијан уживао у комфору,  његов  се отац ,  (још један парадокс !) пријавио  у Наполеонову арамаду и кренуо са војном булументом у освајање. Војевати му се,  нажалост,  није дало,  тако да није имао прилике да испирича сину шта је све проживео у руском ропству. Вратио се као богаљ подсећајући више  на оловног војника него на хероја великих Наполеонових  војни. Ипак је Андерсен старији имао нешто занимљиво,  а и важно,  да испирича свиом сину: ко бајаги њихово порекло није плебејско,  него најблагородније, чији корени  воде чак до краљевске лозе. Тако је,  ако је веровати овом”истраживању” несуђеног  Наполеоновог  хероја,  Андерсен ни више ни мање него краљев рођак. Легенда ?Може бити.  
У детињству се игаро са принцом Фристом,  данксим краљевићем
Али пре него донесемо сличан закључак,  упутно би било да обратимо пажњу на један момемант из  биографије Ханса Кристијана   у којој је  велики писац записао да се у детинсјтву играо са неким Фристом  који је касније ступио на дански престо(а није био Хмалет ) под именом Фредерика ВИИ:”У детињству нисам имао другова из улице  са којима бих се играо  осим принца. ”Интересантно је и то да после краљеве смрти његов гроб  је поред породице смео да посећује још једино-писац Андересен. И то је још један повод за размишљање зашто је баш то тако било. Ни у зрелом добу његов круг познаника такође није личио на плебејски.
Шведска краљевски породица хорски ридала кад јој је читао своје бајке
Шведска краљевска  породица хорски је ридала на сав глас кад јој је он читао “Историју једне мајке “,  краљ Пруске и цар Мексика одликовали су га блештавим ордењима и додељивали му високе стипендије.  Наследник “Фриста”,  краљ Кристијан ИX,  просто није могао да одоли писцу па му је доделио старачаку пензију у износу од хиљаду ригсадалера,  што би, да се конвертује у евре,  данас била позамашна сума. И још више од тога:он је сасвим успешно “расадио” своју децу у Андерсенове бајке. А та деца су се  касније запосела “политички коректне” европске престоле-у Енглеској,  Грчкој,  Русији. Мајка руског цара Николаја ИИ,  Дагмара,  била је данска принцеза. Треба подсетити да су Андерсенове бајке у почетку нерадо објављиване у Русији,  па су уз то  подвргаване  и ригорозној  цензури.
Руски цар Николај II га је обожавао
Али кад је Николај ИИ ступио на царски  трон,  из штампе  су  изашла Андересонова сабрана дела у четири тома,  из чега можемо закључити да је принцеза Дагмара улила сину љубав према бајакама.
Жестоки плачљивко
Чиме је то овај Данац успео да освоји срца и краљева и обичног света ?Може ли неко градити  каријеру  тако што ће стално проклинајти себе,  постојано и на сваком кораку ридајући и жалећи се на своју злу судбину? Ако о томе питате било којег психолога,  добићете јединствен одговор како се тако нешто уопште не препоручује. Међутим,  Андерсену је успело да баш на тај начин направи каријеру.  Први корак на путу успеха напарвио је дугоноги плачљивко  кад су му  се 1820. г.  из сажачљења  отворили врата Крајевског тетара у коме је играо другоразредне улоге. Дан кад је стигао у Копенхаген,  6. спетмебар,  Ханс Кристијан  ће стално славити напоредо са рођенаданом.  Али,  то је било касније.  У међувремену је он професионално и наочиглед свих патио и то у толикој мери да је могао ганути чак  најнеосетљвијијег  злотвора. Бојао се да га  не покраду,  страховао од плаћених  убица,  до лудила га је доводила помисао –да би могао да полуди !Плашио се да га пси не изуједају,  да не изгуби пасош,  да се не утопи,  да не изгори у пожару,  па је зато стално са собом  носио уже које би му помогло  да се спути кроз прозор ако у просторији избије пожар. Прогањала га помисао од скоре смрти, па је код кревета истако  “упозорење “ које је гласило:”Уствари,  ја нисам умро “!Страшно је преживјаво кад би схавтио да је за књигу или улазнице платио више него што оне коштају.
Божја воља :зубобоља
Целог живота мучила га је зубобоља и озбиљно је себи био утувио у главу да од броја зуба у устима зависи његова ствралачка енергија и његов учинак као писца. И заиста,  кад му  је отпао и последњи зуб,  Андерсен је изгубио стваралачку моћ  и поптпнуно је престао да пише. На сву  срећу, ставили су му вештачке зубе,  и  моћ стварања му се повратила. Али су га заболели- и уграђени зуби ! …Бојао се да га не отрују,  па кад су скандинавска деца послала свом омиљеном писцу бајки највећу на свету кутију са чоколадним  бомбонама,  он је са ужасававњем одбио и да их проба,  па их је даривао рођацима. Међутим, кад се наш “добри волшебник” убедио да је са девојкама  које су му послале пакет  чоколадних бомбона  све у реду,  брже-боље је повратио кутију  и сам спискао сваку бомбону до последње. Водио је рачуна о свом изгледу,  али је патио због неузвраћене љубави које се целог живота плашио.
Страх и од неучињеног греха
Познато је да је Андерсон умро невин и да  је при том целог жвота  сраховао од  неучињеног  греха. Каснија отркића проучавалаца његове биографије да је писац бајки тобож био хомосексулац, малте не и педофил,  треба схватити само као претпоставке. Андерсен је био ратрзан од љубави управо према женама. Сматрао је да  је часно писати  таква старсна и сблажњива писма  због чега су   га сматрали незумним. На неприлчан начин се плашио похоте. Док је био у Напуљу,  по цео дан је могао ићи за уличним проститутккам”Ако овде не изгубим невиност,  никад је нећу изгубити. Ја сам још увек невин,  али моја крв гори”,  писао је у  белешкама из Напуља. У  најбољим годинама  често је посећивао јавне куће и на изненађење и негодовање “домаћица “ довољни су му  били само разговори.
Бајке са тужним крајем
Отуда није ни чудо што се при таквом односу према животу велико број Андерсонових бајки завршава трагично.  Још у детињству он  је написао позоришни комад у коме умиру сва лица до једног. Касније је он смрт прихватио као хришћански дуг жртвовања. Код Андерсона умиру  увек млади и лепи и то на необичан начин. И не просто тако,  него зарад виших  циљева. Сетимо се Водене виле која је заштитни знак Копенхагена.
Да ли  је краљ бајки волео децу ?
Сетимо се и размисимо: да ли је “краљ бајки “ заиста волео децу?
Кад му је дошао скулптор са нацртом споменика који је намеравао да  уради у његову част,  водећи са собом “буљук”  деце, Андерсен је био згранут,  као да је добио нервни напад:” Ви хоћете да ја читам бајке окружен децом која ми висе на леђима  и коленима. Не пада ми напамет да  ни реч прозборим  у таквим околностима. ”Скулптор је био шокиран и отерао децу.
 Споменик и дан-данас стоји на Булевару који носи име великог писа-у равни са пешацима,  растављених колена на којима би могли да се разместе благодарни малени слушаоци . Али се нису разместили,  и тако  остаде  заувек.