Бугари: не дамо вам своју дјецу!

 Са свих страна нам долазе вијести о немирима изазваним различитим али углавном економским поводима. Вијести које нам стижу из Бугарске о немирима који су тамо почели 12.12.2012. године издвајају се од осталих из региона али и свијета. Наиме, док остали протествују због смањења плата бугарски родитељи протествују због сужавања родитељског права.


Недавно је бугарска влада израдила приједлог закона који планира да упути у скупштинску процедуру усвајања а који прописује обавезу родитеља да своју дјецу од 4 године старости уписују у вртић. Исти закон прописује строге новчане казне за родитеље који се одлуче да бригу о својој дјеци препусе бакама или тетама.

Замјеник министра за образовање у бугарској влади Милена Дамјанова изјавила је да овај закон заправо овлашћује родитеље да пруже својој дјеци квалитетније образовање, међутим пропустила је да образложи разлоге због којих је полазак у вртић обавезан као и због чега су прописане високе новчане казне за оглушење о ову обавезу.

Намјера владе је била да наредне године обавезан полазак у вртић помјери са четири на три године старости дјетета. Родитељи су овакав закон доживјели као неовлашћено мјешање државе у васпитање и подизање дјеце те су без обзира на ниске температуре организовали протесте.
 
(извор чињеница: Association Society and Values)

Иначе, сужавање родитељских права је присутно у науци и пракси у посљедњој деценији. Она се најчешће манифестује кроз доношење закона звучних назива који су веома прихватљиви јавном мњењу попут закона о спрјечавању насиља у породици исл. Одлика ових закона јесте та да ставља дјецу у апсолутну и прије свега дјеци неповољну доминантну позицију у односу на родитеље и васпитање којим родитељи покућавају да их науче. Сваки покушај дисциплиновања дјеце може бити тумачен, пријављен и процесуран као акт насиља у породици. Ову филозофију су увела тзв. дјечија права. Генерално на појаву дјечијих правва и закона који из њих произилазе може се посматрати као на деградацију међуљудских а прије свега породичних односа на релацији родитељ- дијете-родитељ. Дјеци треба љубав а не права. Права се уводе у односе у којима не влада љубав. Гдје је љубав ту право није потребно. Присиљавање људи на држање формално прописаних образаца понашања у односима према својој дјеци нужно деградира те односе преводећи их из сфере личних и присних у сверу јавних и формалних.
Појава сужавања родитељских права није заобишла ни наше законодавство. Своју најочигледнију манифестацију представила је приликом усвајања Закона о условима и поступку за прекид трудноће 2008. године. Тада је званични приједлог Закона који је наша влада упутила у процедуру усвајања садржавала одредбу да малољетнице од шеснаесте године могу да прекину трудноћу без сагласности родитеља или старатеља. Богу хвала па ово није усвојено.
Чини се као да овакве законе пишу људи који немају дјецу. Како би се другачије објаснили разлози за овакве приједлоге?