Хрватски архивисти у Москви

Презентација Државни архиви Хрватске и њихове збирке о историји Русије одржана је 9. јуна у Москви. Гости руске престонице били су директор Државног архива Хватске Степан Ћосић и сарадник историјског института Здравка Злоди. Манифестација је одржана у дому Руске емиграције Александра Солжењицина, писца који је, како се испоставило, оставио осетан траг у историји Хрватске.

Хтео бих споменути да су први преводи Солженицина у Југославији објављени у Хрватској. И то не у Загребу, него у Ријеци 1969. и 1970. То су први кључни романи „У првом кругу“ и „Део за рак“. Када сам као средњошколац почетком 80-их година читао та дела човека, који се сам супротставио режиму, нисам могао да претпостављам да ће све се тако брзо променити. И то је заправо човек, који је знатно допринео томе да се победи такав један тоталитарни режим. Наравно нисам могао ни сањати да ћу једног дана имати прилику да говорим у дому Солженицина.

Степан Ћосић представио је окупљенима прилог о историји архивистике у Хрватској, његова колегиница госпођа Злоди концентрисала се на једном од аспеката хрватске историје, везаног за Русију.

Морам рећи да је ово истраживање заправо тек почетак. Иако сам мислила да ћу са својим истраживањима завршити за неколико месеци обраду тога градила. Међутим, кад сам кренула у истраживање, постало је јасно да је то огроман материјал, и да то неће бити тако скоро готово. С тим у вези позивам руску страну да се придружи томе послу.

По признању Здравке Злоди, ниво проучености ове теме у Хрватској је врло слаб.

Први Светски рат у хрватској историографији практички није истражен. Некако се по инерцији нико не бави тиме. С тим у вези руске теме за Први Светски рат је катастрофално истраживање. За истраживача то је врло неугодна ствар, јер свако од нас, који се бавимо истраживањем, почнемо са библиографијом. Ако нико пре вас није истраживао тему, онда имате проблем. Онда ви радите и историографију, и архивски посао. Нећу себе назвати пиониром за подручје историју Првог Светског рата. Али бих рекла да јесам за руске теме. И могу само обећати да у том смеру ћу наставити. Дакле то није случајна тема и није завршена. Узрока таквог стања у хрватској историографији има неколико. Као прво, „мала земља  мала историографија“. Окренута је искључиво темама из националне историје. Друга страна је селективан приступ истраживању. Нажалост, већина мојих колега заправо не познаје могућност истраживања у властитим архивима.  Нажалост морам рећи да то је истина. Резултат свега овога је недостатак синтеза опште користи за историју Првог Светског рата. Ми засада преводимо неке стране ауторе, али својих аутора немамо. И оно што ми имамо као коначни резултат и што ми највише брини, то је недостатак научних и стручних радова, који би могли да буду подлога за било којег озбиљног истраживача.

Као што смо говорили тема реферата Здравке Злоди је живот руских ратних заробљеника на територији Хрватске у време Првог Светског рата. У окиру видеопрезентације она је приказала документа. По њима се види да су заробљеници радили углавном у привредној сфери: као столари, крзнари. У документима су записивана њихова презимена, имена, вероисповест, припадност сталежу, место боравка, као и посебни знаци. Посебно је тешко, по признању Здравке Злоди, било радити са текстовима исписаним оловком: они су врло нечитки и много времена је одлазило на дешифровање.

Међу посетиоцима Дома Солжењиница тог дана била је и позоришни историчар, преводилац српске и хрватске књижевности Наталија Вагапова, која низ година ради у хрватским архивима. Замолили смо је да исприча о својим утисцима са вечери.

Пре свега ми је драго да видим људи из Загреба, који је за мене један од градова, који ја волим и ценим. Стари Загреб просто обожавам. А осим тога то су врло добри стручњаци. Г-н Чосић је млад директор, али види се да је он апсолутно у току не само своје струке, него је хуманитарно образован, културан човек и велики систематизатор. То је одлично. А млађа колегиница Злоди је била са једне стране дирљива, а с друге страге строго научна у својим истраживањима судбина руских заробљеника у Хрватској. Те једно дело, које са једне стране чисто женски дирљиво и са срцем направљено, а са друге стране је једно право, апсолутно тачно, прецизно научно дело. То се може само честитати. А ми морамо захвалити. Пошто се ради о нашим сународницима, о којима се у нашој земљи, нажалост, врло мало зна и врло се ретко сећа. 

Наталија Вагапова поклонила је госпођи Злоди своју књигу Руска позоришна емиграција у Централној Европи и на Балкану.